Tvoje riječi mi ne trebaju Da bi mi govorila. Sve znam: Čitam ti s usana, Iz očiju, Iz pokreta.
Riječi su besmislene, Riječi su bombe.
(Na besmislu jezika) Bulaznim O materiji, Jadnoj Uskraćenoj Fatamorgani.
Riječi mi ne trebaju: Usne, Glas, Oči, Tijelo.
Pročitao sam Ljubav.
Ne govori!
Stvarnost prevodim U riječi. Riječi ne govore Istinu. Nikada.
Mirza Herco rođen je1980 godine. Živi i radi u Brezi (Bosna i Hercegovina). Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, Odsjek za književnosti naroda Bosne i Hercegovine i bosanski, hrvatski i srpski jezik. Objavljivao poeziju u zajedničkim zbornicima poezije i u časopisima sa ex-Yu prostora . U nekoliko navrata objavljivao poeziju u časopisima i zbornicima sa prostora Bosne i Hercegovine i Srbije. U beogradskom časopisu Književne vertikale objavio je priče Đavo od Rabaula,Smrt nad Holivudom i Samuraj. Priče Murad, Kratka priča i Bibliotečka tuča objavljene u časopisu Avlija. Priča Murad je trećeplasirana na regionalnom konkursu časopisa Avlija za najbolju kratku priču u za 2018. godinu, dok je priča Halt! Halt! zauzela drugo mjesto na istom konkursu za 2019. godinu.
Držimo se za ruke molitvenim zvucima izbjegavajući ozonske rupe u Zemljinom pokrivaču
dok potresi poremećuju gravitaciju vimenima dojilja izloženih zubatom Suncu u stajama bez krovova.
ZAVIČAJNI POTRESI: PISMO SFINGI 2021.
Izišavši posve iz odjeće ostajem nadalje zagonetka
otresavši se iz tvojih šapica poput pijeska u topli Nil
u njemu ljubav se potresom došuljala pocrnila ti bradavice
ispod tvoje znojne majice prstima nikamo više ne žurim
promrzlim jezikom budilice Svijeta skupljam mirise tijela za križaljku.
ZAVIČAJNI POTRESI: VRISAK U PRIVREMENOM SMJEŠTAJU
Dok nevidljive ptice na žicama sanjare jutarnju svjetlost zanijemio sam od divljenja prema prkosno napisanoj riječi ljubav iz prethodne pjesme
noćas je na minus sedam vrisnula žena po izlasku na mokrenje iz kamp kućice naviješteno dopodne na Hrvatskoj televiziji graktanjem vrana nesnosno pjesničko čudovište nemam alibi ne čekajući noć trebao sam se zvucima kastrirati.
ZAVIČAJNI POTRESI (4)
Zemljina dubina nije uvijek za stvari koje su mistični ljudi napravili u prirodi
nekoć deridijanac shvaćam u smirenijem paklenom srcu Zemlje s njim uz mene u krevetu nježnije podrhtavaš.
TROFEJ ZAVIČAJNIH POTRESA
Hoćeš li ovisna o dramatičnim muško ženskim odnosima na mirnijoj strani svijeta
nakon odgledane turske serije mijenjajući kanal potresnije doživjeti fotografiju poštara na vibrirajućoj cesti
dok silazi s motora u ruševinama s prvim ljubavnim pismom poznat mi je njegov sadržaj odlažem ga nepročitanog u pjesmu kao trofej.
ZAVIČAJNI POTRESI (6)
Povijest je fluidna uskoro će biti punih mjesec dana otkako ovdje ljudi i životinje žive u strahu očekujući da se gospodin Svemir smiluje dimnjacima punim čađavih zvijezda u kojima mrtvi glasno svakih stotinu godina izgovore strašnu istinu stare gospođe Zemlje i nitko nije pouzdano siguran da li se sjetio ugasiti televizor sa svjetlom omiljenog filma Ratovi zvijezda u napuštenim stanovima.
BROJKE U ZAVIČAJNIM POTRESIMA
Kuće bliže šumi čule su vrištanje životinja
nekoliko sekundi prije strahovitih udara
mačke u dvorištima počele su povraćati
pomislim ni jedan od njih sedmorice
nije odabirao lijepo mjesto za smrt.
POTRESOM OŠTEĆENI KORJENČIĆI
Ranjene pjesme nastaju nakon prvog izvan nas nevidljivog snažnog udara podsvijeta
ptice se odmah poput brzojava razlete na mirnije adrese udaljenih dalekovoda
kosa ti je vezana u punđu vidim je u ogledalu u kupaonici
iz nje ti se krv razlijeva pokrivajući tetoviranu užarenu pticu na lijevoj sisi
uzevši je za krilo opržim prste zajedno padajući na zelene pločice sa kojih te
počinjem izvlačiti iz bunara kojeg je dovuklo potreseno jutro svučeno do gola
kilometrima udaljeno od nas putem slomivši mnoge korjenčiće tratinčica
njihovi vjenčići ovoga proljeća na tvojoj glavi bit će tek sjetniji nimalo siromašniji ljepotom.
BUBAMARA NAKON POTRESA
za Davora Salopeka & Branka Čačića
Baka djed i ja sjedimo u drvenjari nakon toliko desetljeća
od malih nogu ništeći vrijeme prizvao sam bubamaru na stolnjak
nokat guram u njene crne točkice u crvenom prahu
susjeda vidovnjakinja ustrajava da je lijepi kukac semantika sreće
sada znaš moju slabost znaš zašto sam na radni stol nakon potresa
vratio plastičnu bubamaru prislonivši čelo na ekran ugašenog kompača.
PUN MJESEC POTRESA (28.12.2021 – 28.01.2021.)
Budni ispred ekrana sjedimo s gluhonijemim jezicima potresa
poput zemlje predugo se crnimo ispod ispucanih noktiju
ni jedno sjeme u čaši od jogurta nije ostalo da bude napisano
premda ima spavača koji ne prestaju sanjati da im dolaziš srušiti kuću
a sam si već ispunjen dvojbom kada strah postaje krajnji užas?
Sediš u čekaonici na oguljenoj metalnoj stolici. Gledaš u bela vrata i čekaš da se otvore. Da prozovu tvoje ime ravnodušnim glasom kao redni broj, kao jednu manje. Da ti kažu da smanjiš stres. Da se nasmeješ ironično sa dubokim uzdahom na kraju i jednim neubedljivim “pokušaću”.
U tebi bes tinja poput opasnog žara pod suvim lišćem. Zaboravljaš svoje dijagnoze već kod električnih vrata na izlazu iz bolnice. Tako ujednačenim ritmom se otvaraju i zatvaraju. Kako bi ti samo prijalo nešto ujednačeno, nešto ravnomerno podeljeno, pošteđeno preterivanja, nešto bez pritiska, nešto bez reči. Kao sveobuhvatni zagrljaj. Kao pohvala nečemu što ipak nije uspelo.
I ovaj dan toliko toga zavisi od tebe. I ovaj dan treba odbrojati. Umiriti savest tako potpunim umorom dok toneš u san. Umor je tvoje pokajanje za sve što si mogla drugačije da uradiš. Da je lakše bilo bi pogrešno. Nedovoljno. Olako shvaćeno. Olako završeno. Sebična je ta lakoća, čini ti se.
Ti si Atlas kamenih ruku. Ti si oči zagledane u ništa kada ostaneš sama sa sobom. Ti sve manje pričaš i sve više ti je jasno. I bežiš pod sneg. Duboko u sebe. Sa utišanim mislima. Bez svesti o sebi. Sa željama posvećenim drugima. Uvek drugima. Uvek deci. Uvek svemu što stavljaš ispred sebe kao naslov svog života. Kao brzi odgovor pre postavljenog pitanja – ko si ti?
Nije uvek bilo tako. Ali tako se nametnulo. Teme tvog kritičkog mišljenja postaju tako banalne. „Životne“ – reći ćeš. Pozorište je skupo. Knjige oduzimaju vreme. Slušanje vesti je građanska dužnost. Seks je odavno hladan obrok koji se preskače. Ljubav je za decu. Ti si majka Hrabrost. Ti vučeš nakinđurena kola i prodaješ sve što imaš samo da izguraš dan.
Tvoja duša još ponekad se otima ovom ponovljenom scenariju legije žena pre tebe. Ovom arhetipu koji se ustoličio i vodi glavnu reč a ti bi da ga ispljuneš kao kost iz grla. U tebi su žene koje peru veš u reci promrzlim rukama. U tebi su prkosnice ućutkane brakom. U tebi su vile koje se gole kupaju u reci. I raspuštenice. I usedelice. I pobegulje. I jalovice. I brakolomke. I majke u zbegu sa puškom na ramenu. I one koje stoje pored slavskog stola i poslednje jedu. I one koje su rođene druge u porodici gde se čekao sin. I one do glave ošišane preljubnice. Sve one u tvojoj krvi u potrazi za pravdom. Za pravdom za tebe bar. Viču i opominju. Svaka za sebe. Svaka o sebi. Bude ti svoja sećanja. Uzburkavaju ti krv i gušiš se i pritisak ti skače i krvariš i na pola si puta da shvatiš ako sada ućutiš ponovo i ti ćeš biti jedna od njih. Vikaćeš svojoj kćeri iz dubine duše – Beži, živi, ne veruj u pravila! U redu je biti pogrešna. Sve ti je već oprošteno.
Ana Racković rođena je 1983. godine u Beogradu. Diplomirala je na Akademiji lepih umetnosti, na smeru Menadžment u umetnosti. Objavila je zbirku kratkih priča 2019. godine pod nazivom “Vagabundizam i tesne cipele”.
Neobuzdan tok Uklanja opasnosti nedaća. Odnosi otpad na koji naiđe, Već izmirene stare ili nove račune. Drevno postanje Posejalo je jadikovke Nisu mu trebale narikače Ni plen ostavljen Na obali reke U zoru. Vremenom, Tamošnji stanovnici Zatečeni i uplašeni Pobegli su u svoje kolibe Usred ničega. Prošlo je leto I usamljeno kamenje Žališe se što ne zna Šta donosi rečni tok Što silazi s planine. Jezive priče Iz nepoznatih daljina Spuštaše se niz korita. A ta reka beše svedok Svega što može da učini Ljudski rod
REQUIEM Desde la corriente del río Cauca
La corriente desmesurada se lleva los escollos de las desventuras. Arrasa con los residuos que salen a su paso, las viejas o frescas cuentas ya saldadas.
El devenir postrero ha sembrado de lamentos sin quejambrosas plañideras los despojos que depositan en la ribera del río y por las madrugadas.
En un tiempo, los lugareños de allí se persignaban, y aterrorizados huían a sus bohíos en medio de la nada.
Ha pasado el verano y las piedras solitarias se quejan de no saber lo que también trae la corriente al bajar por la montaña.
Historias macabras de ene-enes lejanos bajan por las cañadas. Y ese río ha sido testigo de lo que puede hacer la condición humana.
MEDITERAN
Duboki indigo, blizak i čudan. Razdvajaš i približavaš granice Iz malog čamca. Tvoje plime i oseke koketiraju pod užarenim suncem. Prihvataš stranca Da ga ne bi pustio da ode Nikada iz tvojih voda. Od kakve si moći sačinjen Kad ne pružaš dom Onome što odluči Da živi u tvojoj utrobi? Proždireš svojim ogromnim ustima Užurbanu trku Života iscrpljenog ratom. Tvoj pejzaž je obojen krvlju Gnusne stvarnosti, Prekrivaš purpurom Onoga ko te oskrnavi.
MEDITERRANEO
Índigo profundo, cercano y extraño. Divides y acercas las fronteras Desde una pequeña barca.
Tus mareas coquetean como golondrinas pendiendo del sol sofocante a quien se atreve a surcarlo.
Acoges al forastero para no dejarlo salir nunca de tus aguas.
¿De qué poder estás hecho que ni siquiera albergas a quien otrora viviera en tus entrañas?
Devoras con tus bocanadas la presurosa carrera que la vida de la guerra afana.
De la realidad sórdida tu paisaje se tiñe de sangre, para cubrir con violeta a aquel que te profana.
REČI
Reči me miluju, Šapuću mi i dahću Poput tela bez obličja Usred tišine Koju ne dodirujem. Reči me pritiskaju, Potresaju me, zavode, Govore mi. Reči odjekuju kao glas ptice rugalice Lepeću kao krila. Reči dodirujem usnama One odzvanjaju u mojim glasnim žilama. Reči su obično neudate A katkad i nisu. One su žene bez godina, Čuje misli teku Kao akordi gitare. Poneke pustim, A poneke ostavljam neme. Neke me odaju, Druge me lišavaju hrabrosti. Uvek koketiraju sa mnom, Nasmejane saučesnice U noćima bez imena.
LAS PALABRAS
Las palabras me acarician, me susurran y me jadean como los cuerpos trashumantes en medio del silencio y sin tocarlas.
Las palabras me acorralan, me estremecen, me seducen y me hablan.
Las palabras suenan como sinsontes y son murmullo como de alas.
Las palabras las toco con mi boca y suenan en las cuerdas de mi garganta.
Las palabras suelen ser solteras y algunas veces casadas.
Son mujeres sin edades, con pensamientos que fluyen en acordes de guitarra.
Algunas veces las suelto, otras las dejo calladas. Unas me delatan, otras me acobardan.
Siempre me coquetean sonrientes y cómplices en las noches y sin nombrarlas.
Prevod poezije sa španskog / Traducción del español: Bojana Kovačević Petrović.
JACQUELINE MURILLO GARNICA, nacionalidad colombiana, doctora en Literatura Española e Hispanoamericana, Universidad de Salamanca, en curso tesis doctoral en Historia MMCyA, de la misma universidad, magistra en literatura de la Pontificia Universidad Javeriana, pregrado en Licenciatura Básica Primaria de la PUJ. Escritura de artículos académicos y culturales, consejera en literatura, Alcaldía Mayor de Bogotá, jurado en concursos de becas de investigación en literatura, cuento y poesía, profesora universitaria con residencia en R.D. jmurillogarnica@gmail.com
Ovo mesto straha zove se Kowloon i njegova dobro organizovana ljubav ne poznaje granice. Tesno je i stišano: šaputanja su ispresecana dugim tamnim linijama i strast se nikada ne vidi, ali na prigušenim prozorima uvek će se sušiti stidljiva, intimna groznica.
Noći su posebno melodične: glave se kotrljaju ispod kreveta, dečji glasovi grebuckaju po kori zaleđenih jajnika, niz stepeništa teku psovke – tresak, ispod već sedmi dan iseljavaju desetočlanu porodicu iz cipelarnika,
u lobanjama gore hartije.
Bacio si opušak kroz prozor, a trebalo je sebe i nikada nećeš zaspati: ekseri su uvek pravilno raspoređeni u dušecima, a ravnodušnost − nepodnošljiva i zaglušujuća.
Ali i ovde nešto raste: oči po vratima cevastih hodnika, rastu dečje strnjike na krovovima, (predveče tihi čistači savesti stružu sa dna zaigrale leševe).
Rastu tesnaci i bezizlazi ulica, kratkovidost prozora. Velike mašine unose trunje vazduha, nema svetlosti nema smisla, u lavirintu poštanskih sandučića sahranjeni su milioni.
Iako su kapije uvek otvorene odavde se ne izlazi: pod nadzorom mlitavih dojki straha zazidani smo u zamašćen vazduh. Kopno je. I nemoj da misliš da je grad, Kowloon. To je ponor nagona, opsadno stanje tela. A negde se svet natapa kišom i iz zemlje niču hlebovi.
ZIDOVI ZATALASANIH MREŽA
Melanholija se mrcvari po nebu, i volela bih da smo narodno pozorište a ne „6 i 400”, da su nam nagoni pitomi predeli Toskane, a ne Kaluđerica. Melanholija je, i nešto mnogo veće zlokobno prilazi s leđa. Možda je do praznih kašika, a možda se nikada nije dogodilo. Svejedno, gusto i neprohodno nahvatalo se po prozorima sve slobode sveta slile se u jezero na grudima, a oči porasle od gladi i svuda je bila vlaga, ali ne i voda, vlaga, ali ne okean. Sanjali smo reke nad gradovima, a krv nam se pretvorila u margarin.
ANABIOZA
Imam veliku i duboku senku unutar prostranog i svetlog stana. Kada se tu sklupčaš, možeš da osetiš kroz davno betonirana čula kako tiho gore orhideje, pucketaju napeto na mokrim jastucima.
Ponekad se protegne prostorom miris okeana, češće zagušljivost ljubavi.
Stan je u srcu lavirinta i sunce ga nikada nije dohvatilo. Vrata se otvaraju na nož, a svetlost koju si osetio samo su ogromne oči ponora.
Juni srpskih pjesnikinja priredila Ana Marija Grbić.
Anja Marković rođena je 1988. u Beogradu. Diplomirala je na Katedri za srpsku književnost i jezik sa komparatistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Godine 2012. objavila zbirku pesama Napolju su ljudi (SKC Kragujevac, edicija „Prvenac”), za koju je dobila Brankovu nagradu, a potom i zbirku Kowloon (Kontrast, 2016). Pesme su joj prevedene na engleski i slovenački. Sa Udruženjem „Nebograd” sarađivala na projektu Novi kompozitori i nova lirika.
Pravili smo dete od peska. Pesak je nastao od kamena. Kamen ne postoji bez mora. U mašti začeta neophodnost roditelja nema uzor.
Noć je opšte mesto. Dan oboleo od zidanja. Jednom započeta, zidanica se nastavila u obrušavanju. Samo je naša ljubav mogla da izađe na kraj s pitanjem uporišta.
Pesak je pohrlio pesku. Postali smo od sna o stvaranju nedeljiva imenica.
Baš kao ova barka ili boca ili zatureni ključ, kao ispušteni glas žene koji grabi mladunče u trku, uvek drugačiji zalazak sunca, uvek drugačiji izlazak sunca, mi smo usvojenici pejzaža i zrno ponosa Majstora Promene.
(iz DVADESET PESAMA O LJUBAVI I JEDNA LJUBAVNA, 2003, RAD, Beograd)
ŽIVOT I ZDRAVLJE
Neko se rodi svoj I to je neizlečivo. Ona u zemlji koju je snašlo Da bude opomena poreskim obveznicima U zemljama neodoljivim za emigrante O zlu komunizma na kojem počiva Idila Zapada.
Na toj strani se moralo Biti nesrećan. Svaka majka je dojila baksuza. Očevi su hapsili očeve U ime socijalne pravde Jednakosti u alkoholu, seksa kao saradnika Tajne policije i prava na izbor Između omče i skoka kroz prozor Iz nekog razloga uvek zatvorenog. Ili upravo zbog spektakla pada stakla?
Na toj strani deca su se rađala kao mudraci U skloništima Poezije, sporta, zabranjenih ljubavnih balada O zvezdanim noćima i zvucima tišine Rizikujući da zbog slike negativnog primera Iskuse popravni dom Ili pak odlazak na daleki front gde bi pucala Na decu jednako Osuđenu podelom sveta Socijalnom pravdom.
Mala Martina je sama odabrala prezime Očuha Navratilova čim je izgovorio reči spasa: Bekhend i forhend. Tako se zvala njena ljubav I onda kada bi je čitav svet Nazivao pobedama najbolje teniserke ever U istoriji Znala je od malena Da istinitije od imenâ Postoje retki od ljubavi I svi ostali.
Na drugoj strani, začudo, ništa manje Usamljenosti onih koji umeju da vole.
Kupila je lični prostor zarad počinka. Ne Svetinju Izolacije gde se puca na uljeza, Već kako bi u toj kući na miru volela Narandžasti zalazak sunca, San dečjih igrica i bivšu jednu sobu o praznicima, Tišinu jutra boje leda, Zelenu travu novog doma svežu Od povika Indijanaca golih u sedlu Koji ni mrtvi ne napuštaju svoju zemlju, Jednu ženu, ako je moguće zauvek I pse beskućne čiji njuh nepogrešivo Prati granicu koliko treba kilometara ili milja Do tla ljubavnog.
Danas je prvi decembar njenog novog života. Slavi ga usponom na Kilimandžaro U rečenici: Hoću da živim, hoću da volim!
Da nije teške bolesti, možda, ni sama ne zna, Niko to ne zna Može li se uistinu spoznati življenje. Zdravlje je tajna ove planete Još pre uranijuma, oslobođenih aditiva U flašicama za bebe, starija od postanja.
Otuda planinski vrh, možda, ne zna ni sama, Osim da je suština uspeća Primanje nagrade pejzaža, spoticanje o kamen, pad, smeh Krezubog vodiča, novi ukus čaja, Nežnost u toplim očima životinja koje bez ideala Jednakosti, pravde ili kapitala Pružaju najviše mleka i kada je ispaša skromna
U strmoj niziji, tamo gde niko ne poželi golet Buduće visine niti teži boljem Gde već je dobro Bez osvojenog kraja.
(iz ŠEN, 2011, Mali Nemo, Pančevo)
Juni srpskih pjesnikinja priredila je Ana Marija Grbić.
Marija Knežević je rođena u Beogradu, 1963. godine. Diplomirala je na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti, Filološkog fakulteta u Beogradu, magistrirala na Državnom univerzitetu Mičigen (Michigan State University, USA) na grupi za Komparativnu književnost. Objavila je sledeće knjige: Hrana za pse (roman u kratkim pričama, Matica srpska, Novi Sad, 1989), Elegijski saveti Juliji (poezija, BIGZ, Beograd, 1994), Stvari za ličnu upotrebu (poezija, Prosveta, Beograd, 1994), Doba Salome (poezija, Prosveta, Beograd, 1996), Moje drugo ti (poezija, Vajat, Beograd, 2001), Querida (elektronska prepiska sa Anikom Krstić iz bombardovanog Beograda, Vajat, Beograd, 2001), Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (poezija, RAD, Beograd, 2003), Knjiga o nedostajanju (eseji, Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd, 2003), Das Buch vomFehlen(izborizknjigeesejaKnjiga o nedostajanju, Wieser Verlag, Wien, Austria, 2004, dvojezičnoizdanje, prevodnanemački: Goran Novaković), Kasni sat (izbor i prevod poezije Čarlsa Simića, Otkrovenje, Beograd, 2000), Ekaterini (roman, Filip Višnjić, Beograd, 2005), In tactum (poezija, Povelja, Kraljevo, 2005; nagradaĐuraJakšić, 2006), Uličarke (poezija, RAD, Beograd, 2007), Knjigautisaka (kratkieseji, Trećitrg, Beograd 2008), Ekaterini (Czarne, Poland, 2008, prevodnapoljski: Dorota JovankaĆirlić), Fabula rasa (priče, rad naknjizi je finansiraoKulturKontaktizBeča, samostalnoizdanjeautorke, 2008; pričaizoveknjige, „Bez straha od promene”, predstavljala je Srbiju u godišnjemzbornikuBest European Fiction za 2012, Dalkey Archive Press, Illinois, USA, prevodnaengleski: Will Firth), Ekaterini (Wieser Verlag, Klagenfurt, Austria, 2009, prevodnanemački: SilvijaHinzmann), Ulicznice (slowo/obrazterytoria, Gdansk, Poland, 2009, prevodnapoljski: Dorota JovankaĆirlić; ova knjiga je predstavljalaSrbiju 2010. naEvropskomfestivalupoezijePesnikslobodekoji organizuje grad Gdanjsk),Ekaterini(Дорога жизни, Санкт-Петербург,Россия,2011,prevod na ruski: Larisa Saveljeva), Šen (poezija, Mali Nemo, Pančevo, 2011), Fabula rasa (priče, Mali Nemo, Pančevo, 2012), Ekaterini(Istros Books, London, United Kingdom, 2013, prevodnaengleski: Will Firth), Tehnikadisanja(poezija, Povelja, Kraljevo, 2015), Auto (roman, Agora, Zrenjanin, Novi Sad, 2017), Moje drugo ti (odabrane pesme, Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2019), Breathing Technique (Zephyre Press, Massachusetts, USA, 2020, odabrane pesme, dvojezično izdanje, prevod na engleski: Sibelan Forrester) i Krajnje pesme (poezija, Povelja, Kraljevo, 2020).
za Titanik su govorili da je praktično nepotonjiv, ili nepotopiv; nisu čak ni rekli, već napisali. pita me: šta ćemo sada sa mnom? i da li je to to što se dešava kraj, hoće li ikada videti svoju kuću ponovo, ko su ovi ljudi koji je hrane i daju joj lekove i uključuju televizor i navode je da udari u u ledeni breg: „da li se kaže ledeni?” (kaže se, možeš li da čitaš uopšte?) „ne mogu, ne vidim i nemam strpljenja”
za Titanik su rekli da je ženskog roda, kažem joj, nisu rekli, već napisali; isplovio je iz Sautemptona, bila sam tamo i okean je delovao manje nego što ga se sećam sa palube
(da li ti je dosadno?) ona ćuti nekoliko trenutaka pa: „strašno mi je dosadno” kaže i udari u vrh smrznute gromade koja će se jednom ipak istopiti i parket će se dići poput planine i komšije će neumorno lupati na vrata dok budemo sedeli na ostavinskim raspravama, a njene kosti budu prah na gomili, mekan breg, nečujan i zbrinut
jadranska magistrala
posude od rostfraja u hotelu na samom dnu poluostrva Jadran: tekstura breskve iz kompota urezuje se u žuljeve nepoznatog porekla
zasvrbi me kao ujed komarca glas: Branko Š. Novaković, kapetan prve klase, ulazi u kafanu u Kninu i predstavlja se
sa hotelskog balkona sumrak se proteže preko stena i borova i neonskih svetala koja turistima služe kao tračak nade
u toj kafani, koju je kasnije podojila država, stolovi teški i drveni. preda mnom sada zlatni ram stolica mlak kao mlečni sladoled
trudim se da ne mislim ni na šta, noć je topla i ne pripada nikome, pa ni meni. zarivam glavu u čašu vode
napetost između sećanja i istorije, ponavljam, napetost između onoga što mi je rečeno
zalazak i ništa
fotografišemo svetlo odavno nestalo, čiji put do nas, nežan i estetičan, zapravo je krajnje neprivlačan fenomen, čista nostalgija; iskre na površini vode dvoume se pod borovima.
prošlost je skok lastišem, i to ležeran: zašto bi bila ponor? ne razumem, kažem, ali ako ostaviš knjigu i digneš glavu –
kontinuirana termonuklearna eksplozija, vrelog nebeskog tela osrednjih dimenzija, prizor je precizan sve dok nevina glava dečaka, najmlađeg sina nemačke porodice na odmoru, ne zakloni jedini preostali zrak
polupodmornica vuče decu nad prosečnim morskim dnom: odakle su je doneli? nakon zalaska na mene je red –
postoji li išta strašnije od popodneva
Juni srpskih pjesnikinja uredila Ana Marija Grbić
Maša Seničić (Beograd, 1990) posvećena je u svom radu raznim oblicima teksta, od poetskih, preko novinarskih, do akademskih. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i u okviru iste institucije završila master Teorije dramskih umetnosti i medija. Seničič je sarađivala na raznorodnim domaćim i međunarodnim projektima: u polju filma i filmskih festivala kao autorka, moderatorka, koordinatorka, predavačica, a zatim u pozorištu, kao dramaturškinja i spisateljica (Jugoslovensko narodno pozorište, Bitef/Hartefakt, Zrenjaninsko narodno pozorište “Toša Jovanović”) i u medijima, kao glavna urednica i saradnica (pre svega na BeforeAfter.rs te na Milicamagazine.com). Ko-selektorka je programa Hrabri Balkan (Festival autorskog filma), jedna od osnivača udruženja Filmkultura i mentorka edukativnih programa ove i drugih neformalnih inicijativa. Njena proza i poezija prevođene su na desetak jezika, a objavljivane su, uz povremene eseje rubnog oblika, u domaćim i regionalnim časopisima (Poezija, Polja, Letopis Matice srpske, Zent, Povelja, Prosvjeta, Dometi, Buktinja…), zbornicima (Rukopisi, Dostojno jest, Ovo nije dom, Čiji grad?, Nikog na trgovima) i na onlajn portalima (Agon, Eckermann, Libela, Strane, Kritična masa, Proletter…). Za svoju prvu zbirku pesama, “Okean”, dobila je nagradu Mladi Dis za 2015. godinu, dok je njena druga knjiga poezije, “Povremena poput vikend-naselja” (Treći Trg/Srebrno drvo, 2019) osvojila priznanje “Dušan Vasiljev”. Seničić pohađa Doktorske naučne studije Teorije dramskih umetnosti, medija i kulture (FDU) i na istom fakultetu sarađuje u nastavi na osnovnim akademskim studijama (na predmetu Teorija filma). Fokusirana je na samostalne interdisciplinarne projekte i publikacije, te arhitekturi sećanja i digitalnoj humanistici. Knjiga je zanima i kao struktura, i kao tekst, i kao štampani objekat.
Obična šetnja grobljem: Sunce je hrapavo poput mačjeg jezika Dlačice na suncu podsećaju na najsitnije svetlosne godine Žene vitkih strukova žure pod drvoredima Cveće raste u njihovim rukama Među nadgrobnim spomenicima osećam svoje devojaštvo jasno poput prisustva druge osobe u prostoriji Na pločama leže izvrnute pčele Sveće se razmekšale i iskrivile poput lica beskućnika Muškarci su optimalnih pet godina stariji od svojih žena Posebno je dirljivo kad supružnici umru jedno za drugim u razmaku od godinu dana To svedoči o ljubavi koja se meri ničim drugim do tugom
Da li je vrućina tim telima Da li znaju da su prožeta zemljom i zaboravom Dovršena poput poslednjeg mlečnog zuba što je tek ispao iz desni bezobraznog deteta
(iz zbirke Unutrašnje nevreme, Matica srpska, 2019)
NA AUTO-PUTU BEOGRAD – NOVI SAD II
Onog dana kada sam najverovatnije izbegla smrt na auto-putu Beograd – Novi Sad Čitala sam na telefonu neki tekst o apsolutnom sluhu Kad se hauba automobila otvorila i razmrskala staklo šoferšajbne Morali smo da preskačemo bankinu Stajali na vetrometini iznad Dunava na visini dovoljno velikoj da sigurno padnemo Da se sve sažme u jedno prostranstvo Zapljuskuju me zlatne jesenje boje i oblici izuzetne oštrine Pejzaž mi liči na nenačetu tablu kafetina Ispod mosta prasići i ovce gnezde se u svojim brlozima Pas se vrti oko svoje ose kao derviš I ne slute nesreću koja se odigrava iznad njihovih glava Majka je to pravdala sutrašnjim Aranđelovdanom „Mihajlo nas je spasio”, kaže
(iz zbirke Unutrašnje nevreme, Matica srpska, 2019)
PTICE LETE NOĆU
Više nemam snage da rastem i počinjem ispočetka, želim da se zaustavim u naivnom i sentimentalnom, u detinjem, kad me je još zanimao način na koji svet funkcioniše, da se vratim u trenutak kad sam prvi put za sobom ostavila kapljicu krvi na dasci klozetske šolje. Kada ću ponovo osetiti vazduh čist poput obrisanog noža, kada ću osetiti vonj ulice po psećoj mokraći razblažene kišom? Dane provodim zagledana kroz prozor i sve sam prozrela: Svrake se rasprše sa grana i označe početak jutarnjeg zla, kasno popodne zaljubljeni mladi muževi vade namirnice iz gepeka, ptice lete noću. Želim da mi ponovo bude neobično što te vidim prekrivenog, da krv prođe kroz telo svih devedeset puta, jer granica koja nas deli nekad je stvarna, a nekad zamišljena linija, zgrušana krv vremenom će otpasti s kože, znam tačno šta treba da uradim i kažem ali ne znam odgovor ni na jedno pitanje
(iz rukopisne zbirke Vaspitanje straha, 2021)
Juni srpskih pjesnikinja priredila Ana Marija Grbić
Katarina Pantović rođena je 1994. godine u Beogradu. Osnovne i master akademske studije završila je na Odseku za komparativnu književnost sa teorijom književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde je trenutno na doktorskim studijama. Angažovana je kao istraživač-stipendista u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu. Piše i objavljuje književnu kritiku, esejistiku, naučne radove i poeziju u periodici, naučnim zbornicima i na internet portalima (Polja, Letopis Matice srpske, Koraci, Beogradski književni časopis, Braničevo, Buktinja, Banjalučki filolog, Književna istorija, Noema; astronaut.ba, strane.ba, Poenta.net, Hiperboreja, Enklava itd). Objavila je pesničku zbirku Unutrašnje nevreme (Matica srpska, 2019, najuži izbor za „Brankovu nagradu“ i „Matićev šal“). Za svoju poeziju, naučni rad i uspeh tokom studija dobila je brojna priznanja. Pesme su joj prevođene na nemački, francuski i slovenački jezik. Članica je uredničkog odbora izdavačke kuće Treći Trg. Članica je nekoliko žirija za književne nagrade. Živi i radi u Beogradu i Novom Sadu.
Život se odvija na rubovima grada među musavom djecom koja za prolaznicima viču tata i taru usta o majčinu poderanu suknju
Život se odvija na rubovima suknje jer ruke djece rastu a objekat žudnje jednako titra pred njihovim očima i razdraženim živcima
Život se odvija na rubovima živaca u posrtanjima u nevidljivim lomovima gdje kosti srastu pravilno a srce nepravilno i jedan izdajnički prst uporno pokazuje obmanu u ogledalu
Život se odvija na rubovima tvog prsta koji slučajno susreće moj na rubovima knjige koja prelazi iz jedne u drugu ruku ovi rubovi nikad neće srasti u njima pulsira život žestinom infekcije u otvorenoj rani
Život se odvija upravo tu na rubovima otvorene rane
Vrtoglavica periferije
Centar smo istražili i znamo šta je u njemu Ništa Sada idemo ka periferiji naših srca tamo u tom mulju i u tom talogu možda još uvijek možemo nabasati na ljubav kakva postoji među divljacima umorni od civilizacije bicikla i zdrave hrane umorni od lijepih gradova Idemo
Idemo u prljave varošice naših želja u seoska dvorišta naših urušenih snova gdje kamen podupire kamen u nabacanom zidu koji je zabran za nigdje jer svi su odavno napustili ovo selo na kraju svijeta ali mi idemo da ga pronađemo iznova
Idemo da se susretnemo sa sobom jer i sebe smo napustili ko je to uopšte bio u nama ko je neumorno kucao svoje želje u pretrpanom centralnom registru htijenja Niko
Idemo pobijedili smo sopstvenog Ptolomeja dobili smo djecu i umorne oči koje jasno vide kako više ne stojimo čvrsto u centru kako se ludi svijet ne vrti više oko nas kako nas lagano obuzima vrtoglavica periferije
Hipatija
Nijedna nije bila tako toliko mudra Teon je bio ponosan na tvoje znanje bilo je nemoguće ne voljeti te učenici su se okupljali oko tebe dugačka linija vrata i prsti koji plove prostorom dok objašnjavaju ustrojstvo svijeta višak ljepote plašio je sve one što im to blještavilo narušava tamnu mogućnost podzemnih pacovskih spletki kako hinjski osvojiti svijet (zamjenom teza smrt namjesto života poturiti pod nos) i vladati sa strahom njime
Došla je rulja i strgla ti odjeću bilo im je malo i gola bila si obučenija u vrlinu od njih strgli su ti kožu i meso ispod nje potom svaki tvoj organ (mogao je začeti po jednu novu baš takvu) iščupali su iz tvog tijela i potrčali da spale ti si vještica ne bi trebalo da vaskrsneš iz sebe same mogla bi druge da podučiš da bog kroz nas iznova stvara svijet i da svako ima moć da učestvuje u njegovom stvaranju
Oni su sebi drugog gnjevnog boga našli kojem je razaranje bilo milije a bio je nježan isprva bog kojeg su prizivali i loman baš kao i ti Hipatija dok silnici nisu odlučili da krhki bog ne valja i da nebesko carstvo na zemlju dovuku i učine (po sopstvenoj mjeri) svojom prćijom evo ih do danas hodaju zemljom pale čupaju meso s kostiju svakom pravedniku boga u njemu ubijaju zarad laži koju su nazvali istinom jer nije im dato da stvaraju nego da ruše
Razrušen je ovo svijet Hipatija u kojem se iznova rađaš sa istim užasom koji pamti svaki dio tebe Nesrećna Hipatija iskomadana spaljena i spepeljena da ništa od tebe ne ostane i sada otud dolaziš poučavajući da nije ništavilo tamo gdje su te otjerali nego je ništa u rukama poništitelja
Nikad nisam otišla. Vrata kuće preko puta uvijek su otvorena ali i dalje svi pozvani ulaze kroz prozor (kad glad uđe na vrata).
Nikad nisam otišla. Sjedim na klupi na kojoj se miluju lišće i papiri, djeca u parku su ista i potrebno im je nadjenuti imena. Između dva betonska bloka veličine koraka isklijala je mahovina kao madež na oku i proljetni je vjetar budio bol u mojim nosnicama kao da se utapam.
Nikad nisam otišla. Kroz šetalište vjetrovi se dodiruju a ljudi prolaze jedni kroz druge. Sjećam se: osam hiljada dlanova ostalo je u zraku Osam hilada dlanova poklopilo je osam hiljada usta i to je bilo osam hiljada zausti. Od mog je sjećanja zanijemila rijeka.
Kao da nikad nisam otišla zurim u blokove zgrada do kasno u noć kad prozori počnu da trepću i kad me podsjete da sam nekoć imala oči. Puna su dva sata pištale ljuljačke prije nego sam napokon shvatila šta treba da ti napišem u pismu. Napisala sam: Od svega što si spasio ponesi mi torbu u koju je brat stavio dlan kojim mi je poklopio usta prije nego što će ga odvesti.
Proljeće
Sunce je bilo presvučeno mrenom straha da će nestati kao i prvog proljeća dječak kojeg više nema učinio je da nam srca kucaju unatrag da se vrtlog misli misli obrnuto od kazaljki na satu kao da smo svi uselili u vlastite utopije kao da nam dan teče unatrag od sna do buđenja. Dječak kojeg više nema okrenuo je kazaljke sunca i sad je vječno podne. Prvo je proljeće u kojem su spakirali narukvice ogrlice prstenje umrlice hodalice a naušnice i rese pobrala je dostojanstveno i tiho Kraljevina Danska. Kao prvog proljeća volim te samo ovog te proljeća voli cijeli jedan dodatni razred djece koji u zraku rukama plete prašinu, svjetlost i sram u ljubav. To je taj dan kad se nebo pali i gasi kao da se dva svijeta bore spasiti što je ostalo od ranog poljskog cvijeća. Volim te kao prvog proljeća a sama ne znam šta bih s tolikim mimozama krune se u žuti prah u kurkumu u začin za bogove ne znam više ni pričati s tobom čelo mi sriče slogove kao napredan prvačić. Dočekat ćemo prve dane proljeća kao svake godine znajući, osjećajući kako smrt u nas liježe i plodi nas prhke i vlažne životima koje nam valja živjeti kako bi sa sunca skinula sumnje da život nekakav život veći od nas ide dalje buja više klija tiše kao i prvog proljeća.
Najbolji prijatelj
Ja sam rano cvijeće koje niko ne želi vidjeti krijem se ispod bjeline ispod mulja ispod smrznute zemlje kao pokopan san. Bit ću i nestat ću a niko me neće vidjeti a vjesnik sam mokrih mirisnih jutara koja vesele i bole kao svadba. Radost sam a ti vidiš šok obraslu injem hladnoće u koje nisam urastala nego ga odabrala. Polja po kojima su nabacane krpe snijega kriju izdanke slasti, muke, buke, ludila i sreće. Život nije kazališna predstava nema rampu nije izložba ludila gmižemo jedni kraj drugih i uvijek oslijepimo za cvijeće pod snijegom. Lokve, plitke i hladne, raslinje divlje, smrznuto ali neumorno podsjećaju da ovo nije naš dizajn da su naše apsolutne sreće – fikcija. Fikcija je to što imamo. Rano sam cvijeće i gledam svoje krhke udove kako trunu na stolu. Moj spomenik je šaka cvata a pred kraj zime moj život šaka krhkih latica bačena na pozornicu tvog kazališta. Ja sam tvoj najbolji prijatelj podsjetnik da živiš ono što nisi ni sanjala vjesnik vremena koje ti niko ne može vratiti.
Dijala Hasanbegović je novinarka, pjesnikinja i književna kritičarka. Radila je za sedmičnik Dani kao književna i pozorišna kritičarka i kao urednica Radio Sarajevo portala. Objavljivala je eseje, poeziju i kritike za različite književne časopise. Pjesme su joj prevođene na engleski, poljski i norveški; prvi engleski prevod objavljen je u The American Poetry Review (septembar, 2007). Objavila je dvije zbirke poezije Neće biti djece za rat (2017) i Žena u ružičastoj haljini (2020). Živi u Sarajevu.
