MIRZA HERCO: NE GOVORI MI RIJEČI

Mirza Herco

NE GOVORI MI RIJEČI

Tvoje riječi mi ne trebaju
Da bi mi govorila.
Sve znam:
Čitam ti s usana,
Iz očiju,
Iz pokreta.

Riječi su besmislene,
Riječi su bombe.

(Na besmislu jezika)
Bulaznim
O materiji,
Jadnoj
Uskraćenoj
Fatamorgani.

Riječi mi ne trebaju:
Usne,
Glas,
Oči,
Tijelo.

Pročitao sam
Ljubav.

Ne govori!

Stvarnost prevodim
U riječi.
Riječi ne govore
Istinu.
Nikada.





Mirza Herco rođen je1980 godine. Živi i radi u Brezi (Bosna i Hercegovina). Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, Odsjek za književnosti naroda Bosne i Hercegovine i bosanski, hrvatski i srpski jezik. Objavljivao poeziju u zajedničkim zbornicima poezije i u časopisima sa ex-Yu prostora . U nekoliko navrata  objavljivao poeziju u časopisima i zbornicima sa prostora Bosne i Hercegovine i Srbije. U beogradskom časopisu Književne vertikale objavio je priče Đavo od Rabaula, Smrt nad Holivudom i Samuraj. Priče Murad,  Kratka priča i Bibliotečka tuča objavljene u časopisu Avlija. Priča Murad je trećeplasirana na regionalnom konkursu časopisa Avlija za najbolju kratku priču u za 2018. godinu,  dok je priča Halt! Halt! zauzela drugo mjesto na istom konkursu za  2019. godinu.

SLAVKO JENDRIČKO: PISMO SFINGI 2021.

Slavko Jendričko

ZAVIČAJNI POTRESI

Držimo se
za ruke
molitvenim
zvucima
izbjegavajući
ozonske
rupe
u Zemljinom
pokrivaču

dok potresi
poremećuju
gravitaciju
vimenima dojilja
izloženih
zubatom
Suncu
u stajama
bez krovova.

ZAVIČAJNI POTRESI: PISMO SFINGI 2021.

Izišavši posve iz odjeće
ostajem nadalje zagonetka

otresavši se iz tvojih šapica
poput pijeska u topli Nil

u njemu ljubav se potresom
došuljala pocrnila ti bradavice

ispod tvoje znojne majice
prstima nikamo više ne žurim

promrzlim jezikom budilice Svijeta
skupljam mirise tijela za križaljku.

ZAVIČAJNI POTRESI: VRISAK U PRIVREMENOM SMJEŠTAJU

Dok nevidljive ptice na žicama
sanjare jutarnju svjetlost
zanijemio sam od divljenja
prema prkosno napisanoj
riječi ljubav iz prethodne pjesme

noćas je na minus sedam vrisnula
žena po izlasku na mokrenje iz kamp kućice
naviješteno dopodne na Hrvatskoj televiziji graktanjem vrana
nesnosno pjesničko čudovište nemam alibi
ne čekajući noć trebao sam se zvucima kastrirati.

ZAVIČAJNI POTRESI (4)

Zemljina dubina
nije uvijek
za stvari
koje su mistični
ljudi
napravili
u prirodi

nekoć
deridijanac
shvaćam u
smirenijem
paklenom srcu
Zemlje
s njim uz mene
u krevetu
nježnije
podrhtavaš.

TROFEJ ZAVIČAJNIH POTRESA

Hoćeš li ovisna
o dramatičnim muško
ženskim odnosima
na mirnijoj
strani svijeta

nakon odgledane
turske serije
mijenjajući kanal
potresnije doživjeti
fotografiju poštara
na vibrirajućoj cesti

dok silazi s motora
u ruševinama
s prvim ljubavnim pismom
poznat mi je
njegov sadržaj
odlažem ga nepročitanog
u pjesmu kao trofej.

ZAVIČAJNI POTRESI (6)

Povijest je fluidna
uskoro će biti
punih mjesec dana
otkako ovdje ljudi
i životinje žive
u strahu očekujući
da se gospodin Svemir
smiluje dimnjacima
punim čađavih zvijezda
u kojima mrtvi glasno
svakih stotinu godina
izgovore strašnu istinu
stare gospođe Zemlje
i nitko nije pouzdano
siguran da li se sjetio
ugasiti televizor
sa svjetlom omiljenog filma
Ratovi zvijezda
u napuštenim stanovima.

BROJKE U ZAVIČAJNIM POTRESIMA

Kuće bliže šumi
čule su vrištanje životinja

nekoliko sekundi
prije strahovitih udara

mačke u dvorištima
počele su povraćati

pomislim ni jedan
od njih sedmorice

nije odabirao lijepo
mjesto za smrt.

POTRESOM OŠTEĆENI KORJENČIĆI

Ranjene pjesme nastaju nakon prvog
izvan nas nevidljivog snažnog udara podsvijeta

ptice se odmah poput brzojava
razlete na mirnije adrese udaljenih dalekovoda

kosa ti je vezana u punđu
vidim je u ogledalu u kupaonici

iz nje ti se krv razlijeva pokrivajući
tetoviranu užarenu pticu na lijevoj sisi

uzevši je za krilo opržim prste
zajedno padajući na zelene pločice sa kojih te

počinjem izvlačiti iz bunara kojeg je dovuklo
potreseno jutro svučeno do gola

kilometrima udaljeno od nas
putem slomivši mnoge korjenčiće tratinčica

njihovi vjenčići ovoga proljeća na tvojoj glavi
bit će tek sjetniji nimalo siromašniji ljepotom.

BUBAMARA NAKON POTRESA

za Davora Salopeka & Branka Čačića

Baka djed i ja sjedimo
u drvenjari nakon toliko desetljeća

od malih nogu ništeći vrijeme
prizvao sam bubamaru na stolnjak

nokat guram u njene
crne točkice u crvenom prahu

susjeda vidovnjakinja ustrajava
da je lijepi kukac semantika sreće

sada znaš moju slabost znaš zašto sam
na radni stol nakon potresa

vratio plastičnu bubamaru
prislonivši čelo na ekran ugašenog kompača.

PUN MJESEC POTRESA
(28.12.2021 – 28.01.2021.)

Budni ispred ekrana sjedimo
s gluhonijemim jezicima potresa

poput zemlje predugo se
crnimo ispod ispucanih noktiju

ni jedno sjeme u čaši od jogurta
nije ostalo da bude napisano

premda ima spavača koji ne prestaju
sanjati da im dolaziš srušiti kuću

a sam si već ispunjen dvojbom
kada strah postaje krajnji užas?





Prethodni tekstovi autora: Lijepi stvoritelj

ANA RACKOVIĆ: ARHETIP BALKAN

Ana Racković

Sediš u čekaonici na oguljenoj  metalnoj stolici. Gledaš u bela vrata i čekaš da se otvore. Da prozovu tvoje ime ravnodušnim glasom kao redni broj, kao jednu manje. Da ti kažu da smanjiš stres. Da se nasmeješ ironično sa dubokim uzdahom na kraju i jednim neubedljivim “pokušaću”.

U tebi bes tinja poput opasnog žara pod suvim lišćem. Zaboravljaš svoje dijagnoze već kod električnih vrata na izlazu iz bolnice. Tako ujednačenim ritmom se otvaraju i zatvaraju. Kako bi ti samo prijalo nešto ujednačeno, nešto ravnomerno podeljeno, pošteđeno preterivanja, nešto bez pritiska, nešto bez reči. Kao sveobuhvatni zagrljaj. Kao pohvala nečemu što ipak nije uspelo.

I ovaj dan toliko toga zavisi od tebe. I ovaj dan treba odbrojati. Umiriti savest tako potpunim umorom dok toneš u san. Umor je tvoje pokajanje za sve što si mogla drugačije da uradiš. Da je lakše bilo bi pogrešno. Nedovoljno. Olako shvaćeno. Olako završeno. Sebična je ta lakoća, čini ti se.

Ti si Atlas kamenih ruku. Ti si oči zagledane u ništa kada ostaneš sama sa sobom. Ti sve manje pričaš  i sve više ti je jasno. I bežiš pod sneg. Duboko u sebe. Sa utišanim mislima. Bez svesti o sebi. Sa željama posvećenim drugima. Uvek drugima. Uvek deci. Uvek svemu što stavljaš ispred sebe kao naslov svog života. Kao brzi odgovor pre postavljenog pitanja – ko si ti?

Nije uvek bilo tako. Ali tako se nametnulo. Teme tvog kritičkog mišljenja postaju tako banalne. „Životne“ – reći ćeš. Pozorište je skupo. Knjige oduzimaju vreme. Slušanje vesti je građanska dužnost. Seks je odavno hladan obrok koji se preskače. Ljubav je za decu. Ti si majka Hrabrost. Ti vučeš nakinđurena kola i prodaješ sve što imaš samo da izguraš dan.

Tvoja duša još ponekad se otima ovom ponovljenom scenariju legije žena pre tebe. Ovom arhetipu koji se ustoličio i vodi glavnu reč a ti bi da ga ispljuneš kao kost iz grla. U tebi su žene koje peru veš u reci promrzlim rukama. U tebi su prkosnice ućutkane brakom. U tebi su vile koje se gole kupaju u reci. I raspuštenice. I usedelice. I pobegulje. I jalovice. I brakolomke. I majke u zbegu sa puškom na ramenu. I one koje stoje pored slavskog stola i poslednje jedu. I one koje su rođene druge u porodici gde se čekao sin. I one do glave ošišane preljubnice. Sve one u tvojoj krvi u potrazi za pravdom. Za pravdom za tebe bar. Viču i opominju. Svaka za sebe. Svaka o sebi. Bude ti svoja sećanja. Uzburkavaju ti krv i gušiš se i pritisak ti skače i krvariš i na pola si puta da shvatiš ako sada ućutiš ponovo i ti ćeš biti jedna od njih. Vikaćeš svojoj kćeri iz dubine duše – Beži, živi, ne veruj u pravila! U redu je biti pogrešna.  Sve ti je već oprošteno.





Ana Racković rođena je 1983. godine u Beogradu. Diplomirala je na Akademiji lepih umetnosti, na smeru Menadžment u umetnosti. Objavila je zbirku kratkih priča 2019. godine pod nazivom “Vagabundizam i tesne cipele”.

JAQUELINE MURILLO GARNICA: REQUIEM / REKVIJEM

Jacqueline Murillo Garnica

REKVIJEM
S toka reke Kauka

Neobuzdan tok
Uklanja opasnosti nedaća.
Odnosi otpad na koji naiđe,
Već izmirene stare ili nove račune.
Drevno postanje
Posejalo je jadikovke
Nisu mu trebale narikače
Ni plen ostavljen
Na obali reke
U zoru.
Vremenom,
Tamošnji stanovnici
Zatečeni i uplašeni
Pobegli su u svoje kolibe
Usred ničega.
Prošlo je leto
I usamljeno kamenje
Žališe se što ne zna
Šta donosi rečni tok
Što silazi s planine.
Jezive priče
Iz nepoznatih daljina
Spuštaše se niz korita.
A ta reka beše svedok
Svega što može da učini
Ljudski rod

REQUIEM
Desde la corriente del río Cauca

La corriente desmesurada
se lleva los escollos de las desventuras.
Arrasa con los residuos que salen a su paso,
las viejas o frescas cuentas ya saldadas.

El devenir postrero
ha sembrado de lamentos
sin quejambrosas plañideras
los despojos que depositan
en la ribera del río
y por las madrugadas.

En un tiempo,
los lugareños de allí se
persignaban,
y aterrorizados
huían a sus bohíos
en medio de la nada.

Ha pasado el verano
y las piedras solitarias
se quejan de no saber
lo que también trae la corriente
al bajar por la montaña.

Historias macabras
de ene-enes lejanos
bajan por las cañadas.
Y ese río ha sido testigo
de lo que puede hacer
la condición humana.

MEDITERAN

Duboki indigo, blizak i čudan.
Razdvajaš i približavaš granice
Iz malog čamca.
Tvoje plime i oseke koketiraju
pod užarenim suncem.
Prihvataš stranca
Da ga ne bi pustio da ode
Nikada iz tvojih voda.
Od kakve si moći sačinjen
Kad ne pružaš dom
Onome što odluči
Da živi u tvojoj utrobi?
Proždireš svojim ogromnim ustima
Užurbanu trku
Života iscrpljenog ratom.
Tvoj pejzaž je obojen krvlju
Gnusne stvarnosti,
Prekrivaš purpurom
Onoga ko te oskrnavi.

MEDITERRANEO

Índigo profundo, cercano y extraño.
Divides y acercas las fronteras
Desde una pequeña barca.

Tus mareas coquetean
como golondrinas
pendiendo del sol sofocante
a quien se atreve a surcarlo.

Acoges al forastero
para no dejarlo salir
nunca de tus aguas.

¿De qué poder estás hecho
que ni siquiera albergas
a quien otrora
viviera en tus entrañas?

Devoras con tus bocanadas
la presurosa carrera
que la vida de la guerra afana.

De la realidad sórdida
tu paisaje se tiñe
de sangre,
para cubrir con violeta
a aquel que te profana.

REČI

Reči me miluju,
Šapuću mi i dahću
Poput tela bez obličja
Usred tišine
Koju ne dodirujem.
Reči me pritiskaju,
Potresaju me, zavode,
Govore mi.
Reči odjekuju kao glas ptice rugalice
Lepeću kao krila.
Reči dodirujem usnama
One odzvanjaju u mojim glasnim žilama.
Reči su obično neudate
A katkad i nisu.
One su žene bez godina,
Čuje misli teku
Kao akordi gitare.
Poneke pustim,
A poneke ostavljam neme.
Neke me odaju,
Druge me lišavaju hrabrosti.
Uvek koketiraju sa mnom,
Nasmejane saučesnice
U noćima bez imena.

LAS PALABRAS

Las palabras me acarician,
me susurran y me jadean
como los cuerpos trashumantes
en medio del silencio
y sin tocarlas.

Las palabras me acorralan,
me estremecen, me seducen
y me hablan.

Las palabras suenan como sinsontes
y son murmullo como de alas.

Las palabras las toco con mi boca
y suenan en las cuerdas de mi garganta.

Las palabras suelen ser solteras
y algunas veces casadas.

Son mujeres sin edades,
con pensamientos que fluyen
en acordes de guitarra.

Algunas veces las suelto,
otras las dejo calladas.
Unas me delatan,
otras me acobardan.

Siempre me coquetean
sonrientes y cómplices
en las noches y sin nombrarlas.

Prevod poezije sa španskog / Traducción del español: Bojana Kovačević Petrović.





JACQUELINE MURILLO GARNICA, nacionalidad colombiana, doctora en Literatura Española e Hispanoamericana, Universidad de Salamanca, en curso tesis doctoral en Historia MMCyA, de la misma universidad, magistra en literatura de la Pontificia Universidad Javeriana, pregrado en Licenciatura Básica Primaria de la PUJ. Escritura de artículos académicos y culturales, consejera en literatura, Alcaldía Mayor de Bogotá, jurado en concursos de becas de investigación en literatura, cuento y poesía, profesora universitaria con residencia en R.D. jmurillogarnica@gmail.com

JUNI SRPSKIH PJESNIKINJA: ANJA MARKOVIĆ

Anja Marković

OPSADNO STANJE TELA

Ovo mesto straha zove se Kowloon
i njegova dobro organizovana ljubav
ne poznaje granice.
Tesno je i stišano:
šaputanja su ispresecana
dugim tamnim linijama
i strast se nikada ne vidi,
ali na prigušenim prozorima
uvek će se sušiti
stidljiva, intimna groznica.

Noći su posebno melodične:
glave se kotrljaju ispod kreveta, dečji glasovi grebuckaju
po kori zaleđenih jajnika, niz stepeništa teku psovke
– tresak, ispod već sedmi dan iseljavaju
desetočlanu porodicu iz cipelarnika,

u lobanjama gore hartije.

Bacio si opušak kroz prozor, a trebalo je sebe
i nikada nećeš zaspati:
ekseri su uvek pravilno raspoređeni u dušecima,
a ravnodušnost − nepodnošljiva i zaglušujuća.

Ali i ovde nešto raste:
oči po vratima cevastih hodnika,
rastu dečje strnjike na krovovima,
(predveče tihi čistači savesti
stružu sa dna zaigrale leševe).

Rastu tesnaci i bezizlazi ulica,
kratkovidost prozora.
Velike mašine unose trunje vazduha,
nema svetlosti nema smisla,
u lavirintu poštanskih sandučića
sahranjeni su milioni.

Iako su kapije uvek otvorene
odavde se ne izlazi:
pod nadzorom mlitavih dojki straha
zazidani smo u zamašćen vazduh.
Kopno je.
I nemoj da misliš
da je grad, Kowloon.
To je ponor nagona, opsadno stanje tela.
A negde se svet natapa kišom
i iz zemlje niču hlebovi.

ZIDOVI ZATALASANIH MREŽA

Melanholija se mrcvari po nebu,
i volela bih da smo narodno pozorište
a ne „6 i 400”, da su nam nagoni pitomi predeli Toskane,
a ne Kaluđerica.
Melanholija je, i nešto mnogo veće
zlokobno prilazi s leđa.
Možda je do praznih kašika, a možda se
nikada nije dogodilo. Svejedno,
gusto i neprohodno
nahvatalo se po prozorima
sve slobode sveta slile se
u jezero na grudima,
a oči porasle od gladi
i svuda je bila
vlaga,
ali ne i voda,
vlaga,
ali ne okean.
Sanjali smo reke nad gradovima,
a krv nam se pretvorila
u margarin.

ANABIOZA

Imam veliku i duboku senku
unutar prostranog i svetlog stana.
Kada se tu sklupčaš, možeš da osetiš
kroz davno betonirana čula
kako tiho gore orhideje,
pucketaju napeto
na mokrim jastucima.

Ponekad se protegne prostorom
miris okeana, češće
zagušljivost ljubavi.

Stan je u srcu lavirinta
i sunce ga nikada nije dohvatilo.
Vrata se otvaraju
na nož,
a svetlost koju si osetio
samo su ogromne oči ponora.

Juni srpskih pjesnikinja priredila Ana Marija Grbić.





Anja Marković rođena je 1988. u Beogradu. Diplomirala je na Katedri za srpsku književnost i jezik sa komparatistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Godine 2012. objavila zbirku pesama Napolju su ljudi (SKC Kragujevac, edicija „Prvenac”), za koju je dobila Brankovu nagradu, a potom i zbirku Kowloon (Kontrast, 2016). Pesme su joj prevedene na engleski i slovenački. Sa Udruženjem „Nebograd” sarađivala na projektu Novi kompozitori i nova lirika.

JUNI SRPSKIH PJESNIKINJA: MARIJA KNEŽEVIĆ

Marija Knežević (Photo Branislav Bane Radišić)

SKADAR

Pravili smo dete od peska.
Pesak je nastao od kamena.
Kamen ne postoji bez mora.
U mašti začeta
neophodnost roditelja
nema uzor.

Noć je opšte mesto.
Dan oboleo od zidanja.
Jednom započeta, zidanica se nastavila
u obrušavanju.
Samo je naša ljubav mogla da izađe na kraj
s pitanjem uporišta.

Pesak je pohrlio pesku.
Postali smo
od sna o stvaranju
nedeljiva imenica.

Baš kao ova barka ili boca ili zatureni ključ,
kao ispušteni glas žene koji grabi
mladunče u trku,
uvek drugačiji zalazak sunca,
uvek drugačiji izlazak sunca,
mi smo
usvojenici pejzaža
i zrno ponosa
Majstora Promene.

(iz DVADESET PESAMA O LJUBAVI I JEDNA LJUBAVNA, 2003, RAD, Beograd)

ŽIVOT I ZDRAVLJE

Neko se rodi svoj
I to je neizlečivo.
Ona u zemlji koju je snašlo
Da bude opomena poreskim obveznicima
U zemljama neodoljivim za emigrante
O zlu komunizma na kojem počiva
Idila Zapada.

Na toj strani se moralo
Biti nesrećan.
Svaka majka je dojila baksuza.
Očevi su hapsili očeve
U ime socijalne pravde
Jednakosti u alkoholu, seksa kao saradnika
Tajne policije i prava na izbor
Između omče i skoka kroz prozor
Iz nekog razloga uvek zatvorenog.
Ili upravo zbog spektakla pada stakla?

Na toj strani deca su se rađala kao mudraci
U skloništima
Poezije, sporta, zabranjenih ljubavnih balada
O zvezdanim noćima i zvucima tišine
Rizikujući da zbog slike negativnog primera
Iskuse popravni dom
Ili pak odlazak na daleki front gde bi pucala
Na decu jednako
Osuđenu podelom sveta
Socijalnom pravdom.

Mala Martina je sama odabrala prezime
Očuha Navratilova čim je izgovorio reči spasa:
Bekhend i forhend.
Tako se zvala njena ljubav
I onda kada bi je čitav svet
Nazivao pobedama najbolje teniserke ever
U istoriji
Znala je od malena
Da istinitije od imenâ
Postoje retki od ljubavi
I svi ostali.

Na drugoj strani, začudo, ništa manje
Usamljenosti onih koji umeju da vole.

Kupila je lični prostor zarad počinka.
Ne Svetinju Izolacije gde se puca na uljeza,
Već kako bi u toj kući na miru volela
Narandžasti zalazak sunca,
San dečjih igrica i bivšu jednu sobu o praznicima,
Tišinu jutra boje leda,
Zelenu travu novog doma svežu
Od povika Indijanaca golih u sedlu
Koji ni mrtvi ne napuštaju svoju zemlju,
Jednu ženu, ako je moguće zauvek
I pse beskućne čiji njuh nepogrešivo
Prati granicu koliko treba kilometara ili milja
Do tla ljubavnog.

Danas je prvi decembar njenog novog života.
Slavi ga usponom na Kilimandžaro
U rečenici: Hoću da živim, hoću da volim!

Da nije teške bolesti, možda, ni sama ne zna,
Niko to ne zna
Može li se uistinu spoznati življenje.
Zdravlje je tajna ove planete
Još pre uranijuma, oslobođenih aditiva
U flašicama za bebe, starija od postanja.

Otuda planinski vrh, možda, ne zna ni sama,
Osim da je suština uspeća
Primanje nagrade pejzaža, spoticanje o kamen, pad, smeh
Krezubog vodiča, novi ukus čaja,
Nežnost u toplim očima životinja koje bez ideala
Jednakosti, pravde ili kapitala
Pružaju najviše mleka i kada je ispaša skromna

U strmoj niziji, tamo gde niko ne poželi golet
Buduće visine niti teži boljem
Gde već je dobro
Bez osvojenog kraja.

(iz ŠEN, 2011, Mali Nemo, Pančevo)

Juni srpskih pjesnikinja priredila je Ana Marija Grbić.





Marija Knežević je rođena u Beogradu, 1963. godine. Diplomirala je na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti, Filološkog fakulteta u Beogradu, magistrirala na Državnom univerzitetu Mičigen (Michigan State University, USA) na grupi za Komparativnu književnost. Objavila je sledeće knjige: Hrana za pse (roman u kratkim pričama, Matica srpska, Novi Sad, 1989), Elegijski saveti Juliji (poezija, BIGZ, Beograd, 1994), Stvari za ličnu upotrebu (poezija, Prosveta, Beograd, 1994), Doba Salome (poezija, Prosveta, Beograd, 1996), Moje drugo ti (poezija, Vajat, Beograd, 2001), Querida (elektronska prepiska sa Anikom Krstić iz bombardovanog Beograda, Vajat, Beograd, 2001), Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (poezija, RAD, Beograd, 2003), Knjiga o nedostajanju (eseji, Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd, 2003), Das Buch vomFehlen(izborizknjigeesejaKnjiga o nedostajanju, Wieser Verlag, Wien, Austria, 2004, dvojezičnoizdanje, prevodnanemački: Goran Novaković), Kasni sat (izbor i prevod poezije Čarlsa Simića, Otkrovenje, Beograd, 2000), Ekaterini (roman, Filip Višnjić, Beograd, 2005), In tactum (poezija, Povelja, Kraljevo, 2005; nagradaĐuraJakšić, 2006), Uličarke (poezija, RAD, Beograd, 2007), Knjigautisaka (kratkieseji, Trećitrg, Beograd 2008), Ekaterini (Czarne, Poland, 2008, prevodnapoljski: Dorota JovankaĆirlić), Fabula rasa (priče, rad naknjizi je finansiraoKulturKontaktizBeča, samostalnoizdanjeautorke, 2008; pričaizoveknjige, „Bez straha od promene”, predstavljala je Srbiju u godišnjemzbornikuBest European Fiction za 2012, Dalkey Archive Press, Illinois, USA, prevodnaengleski: Will Firth), Ekaterini (Wieser Verlag, Klagenfurt, Austria, 2009, prevodnanemački: SilvijaHinzmann), Ulicznice (slowo/obrazterytoria, Gdansk, Poland, 2009, prevodnapoljski: Dorota JovankaĆirlić; ova knjiga je predstavljalaSrbiju 2010. naEvropskomfestivalupoezijePesnikslobodekoji organizuje grad Gdanjsk),Ekaterini(Дорога жизни, Санкт-Петербург,Россия,2011,prevod na ruski: Larisa Saveljeva), Šen (poezija, Mali Nemo, Pančevo, 2011), Fabula rasa (priče, Mali Nemo, Pančevo, 2012), Ekaterini(Istros Books, London, United Kingdom, 2013, prevodnaengleski: Will Firth), Tehnikadisanja(poezija, Povelja, Kraljevo, 2015), Auto (roman, Agora, Zrenjanin, Novi Sad, 2017), Moje drugo ti (odabrane pesme, Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2019), Breathing Technique (Zephyre Press, Massachusetts, USA, 2020, odabrane pesme, dvojezično izdanje, prevod na engleski: Sibelan Forrester) i Krajnje pesme (poezija, Povelja, Kraljevo, 2020).

JUNI SRPSKIH PJESNIKINJA: MAŠA SENIČIĆ

Maša Seničić (Fotografija: Nemanja Knežević)

umor prosečnog kapetana plovidbe

za Titanik su govorili da je praktično nepotonjiv,
ili nepotopiv; nisu čak ni rekli, već napisali.
pita me: šta ćemo sada sa mnom?
i da li je to to što se dešava kraj,
hoće li ikada videti svoju kuću ponovo, ko su
ovi ljudi koji je hrane i daju joj lekove i uključuju
televizor i navode je da udari u u ledeni breg:
„da li se kaže ledeni?”
(kaže se, možeš li da čitaš uopšte?)
„ne mogu, ne vidim i nemam strpljenja”

za Titanik su rekli da je ženskog roda,
kažem joj, nisu rekli, već napisali;
isplovio je iz Sautemptona,
bila sam tamo i okean je delovao
manje nego što ga se sećam
sa palube

(da li ti je dosadno?) ona
ćuti nekoliko trenutaka pa:
„strašno mi je dosadno”
kaže i udari
u vrh smrznute gromade
koja će se jednom ipak istopiti
i parket će se dići poput planine
i komšije će neumorno lupati na vrata
dok budemo sedeli na ostavinskim raspravama,
a njene kosti budu prah na gomili,
mekan breg, nečujan i zbrinut

jadranska magistrala

posude od rostfraja u hotelu na samom dnu
poluostrva Jadran: tekstura breskve iz kompota
urezuje se u žuljeve nepoznatog porekla

zasvrbi me kao ujed komarca glas:
Branko Š. Novaković, kapetan prve klase,
ulazi u kafanu u Kninu i predstavlja se

sa hotelskog balkona sumrak se proteže
preko stena i borova i neonskih svetala
koja turistima služe kao tračak nade

u toj kafani, koju je kasnije podojila država,
stolovi teški i drveni. preda mnom sada
zlatni ram stolica mlak kao mlečni sladoled

trudim se da ne mislim ni na šta,
noć je topla i ne pripada nikome,
pa ni meni. zarivam glavu u čašu vode

napetost između sećanja i istorije, ponavljam,
napetost između onoga što mi je rečeno

zalazak i ništa

fotografišemo svetlo odavno nestalo,
čiji put do nas, nežan i estetičan, zapravo je
krajnje neprivlačan fenomen, čista nostalgija;
iskre na površini vode dvoume se pod borovima.

prošlost je skok lastišem, i to ležeran:
zašto bi bila ponor? ne razumem, kažem,
ali ako ostaviš knjigu i digneš glavu –

kontinuirana termonuklearna eksplozija,
vrelog nebeskog tela osrednjih dimenzija,
prizor je precizan sve dok nevina glava
dečaka, najmlađeg sina nemačke porodice na
odmoru, ne zakloni jedini preostali zrak

polupodmornica vuče decu nad prosečnim
morskim dnom: odakle su je doneli? nakon
zalaska na mene je red –

postoji li išta strašnije od popodneva

Juni srpskih pjesnikinja uredila Ana Marija Grbić





Maša Seničić (Beograd, 1990) posvećena je u svom radu raznim oblicima teksta, od poetskih, preko novinarskih, do akademskih. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i u okviru iste institucije završila master Teorije dramskih umetnosti i medija. Seničič je sarađivala na raznorodnim domaćim i međunarodnim projektima: u polju filma i filmskih festivala kao autorka, moderatorka, koordinatorka, predavačica, a zatim u pozorištu, kao dramaturškinja i spisateljica (Jugoslovensko narodno pozorište, Bitef/Hartefakt, Zrenjaninsko narodno pozorište “Toša Jovanović”) i u medijima, kao glavna urednica i saradnica (pre svega na BeforeAfter.rs te na Milicamagazine.com). Ko-selektorka je programa Hrabri Balkan (Festival autorskog filma), jedna od osnivača udruženja Filmkultura i mentorka edukativnih programa ove i drugih neformalnih inicijativa. Njena proza i poezija prevođene su na desetak jezika, a objavljivane su, uz povremene eseje rubnog oblika, u domaćim i regionalnim časopisima (Poezija, Polja, Letopis Matice srpske, Zent, Povelja, Prosvjeta, Dometi, Buktinja…), zbornicima (Rukopisi, Dostojno jest, Ovo nije dom, Čiji grad?, Nikog na trgovima) i na onlajn portalima (Agon, Eckermann, Libela, Strane, Kritična masa, Proletter…). Za svoju prvu zbirku pesama, “Okean”, dobila je nagradu Mladi Dis za 2015. godinu, dok je njena druga knjiga poezije, “Povremena poput vikend-naselja” (Treći Trg/Srebrno drvo, 2019) osvojila priznanje “Dušan Vasiljev”. Seničić pohađa Doktorske naučne studije Teorije dramskih umetnosti, medija i kulture (FDU) i na istom fakultetu sarađuje u nastavi na osnovnim akademskim studijama (na predmetu Teorija filma). Fokusirana je na samostalne interdisciplinarne projekte i publikacije, te arhitekturi sećanja i digitalnoj humanistici. Knjiga je zanima i kao struktura, i kao tekst, i kao štampani objekat. 

JUNI SRPSKIH PJESNIKINJA: KATARINA PANTOVIĆ

Katarina Pantović

GOVORITI S NADGROBNIM SPOMENICIMA

Obična šetnja grobljem:
Sunce je hrapavo poput mačjeg jezika
Dlačice na suncu podsećaju na
najsitnije svetlosne godine
Žene vitkih strukova žure pod drvoredima
Cveće raste u njihovim rukama
Među nadgrobnim spomenicima osećam
svoje devojaštvo
jasno poput prisustva druge osobe u prostoriji
Na pločama leže izvrnute pčele
Sveće se razmekšale i iskrivile poput
lica beskućnika
Muškarci su optimalnih pet godina stariji
od svojih žena
Posebno je dirljivo kad supružnici umru
jedno za drugim
u razmaku od godinu dana
To svedoči o ljubavi koja se meri
ničim drugim do tugom

Da li je vrućina tim telima
Da li znaju da su prožeta zemljom i zaboravom
Dovršena poput poslednjeg mlečnog zuba
što je tek ispao iz desni bezobraznog deteta

(iz zbirke Unutrašnje nevreme, Matica srpska, 2019)

NA AUTO-PUTU BEOGRAD – NOVI SAD II

Onog dana kada sam najverovatnije izbegla smrt
na auto-putu Beograd – Novi Sad
Čitala sam na telefonu neki tekst
o apsolutnom sluhu
Kad se hauba automobila otvorila i razmrskala
staklo šoferšajbne
Morali smo da preskačemo bankinu
Stajali na vetrometini iznad Dunava na visini
dovoljno velikoj da sigurno
padnemo
Da se sve sažme u jedno prostranstvo
Zapljuskuju me zlatne jesenje boje i oblici
izuzetne oštrine
Pejzaž mi liči na nenačetu tablu kafetina
Ispod mosta prasići i ovce gnezde se
u svojim brlozima
Pas se vrti oko svoje ose kao derviš
I ne slute nesreću koja se odigrava iznad
njihovih glava
Majka je to pravdala sutrašnjim
Aranđelovdanom
„Mihajlo nas je spasio”, kaže

(iz zbirke Unutrašnje nevreme, Matica srpska, 2019)

PTICE LETE NOĆU

Više nemam snage da rastem i počinjem ispočetka,
želim da se zaustavim u naivnom i sentimentalnom,
u detinjem, kad me je još zanimao način na koji svet
funkcioniše, da se vratim u trenutak kad sam prvi put
za sobom ostavila kapljicu krvi na dasci klozetske šolje.
Kada ću ponovo osetiti vazduh čist poput obrisanog noža,
kada ću osetiti vonj ulice po psećoj mokraći razblažene kišom?
Dane provodim zagledana kroz prozor
i sve sam prozrela:
Svrake se rasprše sa grana i označe početak jutarnjeg zla,
kasno popodne zaljubljeni mladi muževi vade namirnice iz gepeka,
ptice lete noću.
Želim da mi ponovo bude neobično što te vidim
prekrivenog, da krv prođe kroz telo svih devedeset puta,
jer granica koja nas deli nekad je stvarna,
a nekad zamišljena linija, zgrušana krv vremenom će
otpasti s kože, znam tačno šta treba da uradim
i kažem ali ne znam odgovor ni na jedno pitanje

(iz rukopisne zbirke Vaspitanje straha, 2021)

Juni srpskih pjesnikinja priredila Ana Marija Grbić





Katarina Pantović rođena je 1994. godine u Beogradu. Osnovne i master akademske studije završila je na Odseku za komparativnu književnost sa teorijom književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde je trenutno na doktorskim studijama. Angažovana je kao istraživač-stipendista u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu. Piše i objavljuje književnu kritiku, esejistiku, naučne radove i poeziju u periodici, naučnim zbornicima i na internet portalima (Polja, Letopis Matice srpske, Koraci, Beogradski književni časopis, Braničevo, Buktinja, Banjalučki filolog, Književna istorija, Noema; astronaut.ba, strane.ba, Poenta.net, Hiperboreja, Enklava itd). Objavila je pesničku zbirku Unutrašnje nevreme (Matica srpska, 2019, najuži izbor za „Brankovu nagradu“ i „Matićev šal“). Za svoju poeziju, naučni rad i uspeh tokom studija dobila je brojna priznanja. Pesme su joj prevođene na nemački, francuski i slovenački jezik. Članica je uredničkog odbora izdavačke kuće Treći Trg. Članica je nekoliko žirija za književne nagrade. Živi i radi u Beogradu i Novom Sadu.

MAJ BOSANSKOHERCEGOVAČKIH PJESNIKINJA: TANJA STUPAR TRIFUNOVIĆ

Tanja Stupar Trifunović


Život se odvija na rubovima

Život se odvija na rubovima grada
među musavom djecom koja za prolaznicima viču tata
i taru usta o majčinu poderanu suknju

Život se odvija na rubovima suknje
jer ruke djece rastu a objekat žudnje jednako titra
pred njihovim očima
i razdraženim živcima

Život se odvija na rubovima živaca
u posrtanjima u nevidljivim lomovima
gdje kosti srastu pravilno
a srce nepravilno
i jedan izdajnički prst
uporno pokazuje obmanu u ogledalu

Život se odvija na rubovima tvog prsta
koji slučajno susreće moj
na rubovima knjige
koja prelazi iz jedne u drugu ruku
ovi rubovi nikad neće srasti u njima pulsira
život žestinom infekcije u otvorenoj rani

Život se odvija upravo tu
na rubovima otvorene rane

Vrtoglavica periferije

Centar smo istražili i znamo šta je u njemu
Ništa
Sada idemo ka periferiji naših srca
tamo u tom mulju i u tom talogu
možda još uvijek možemo nabasati na ljubav
kakva postoji među divljacima
umorni od civilizacije bicikla i zdrave hrane
umorni od lijepih gradova
Idemo

Idemo
u prljave varošice naših želja
u seoska dvorišta naših urušenih snova
gdje kamen podupire kamen u nabacanom zidu
koji je zabran za nigdje
jer svi su odavno napustili
ovo selo na kraju svijeta
ali mi idemo da ga pronađemo iznova

Idemo
da se susretnemo sa sobom
jer i sebe smo napustili
ko je to uopšte bio u nama
ko je neumorno kucao svoje želje
u pretrpanom centralnom registru htijenja
Niko

Idemo
pobijedili smo sopstvenog Ptolomeja
dobili smo djecu i umorne oči
koje jasno vide kako više ne stojimo čvrsto u centru
kako se ludi svijet ne vrti više oko nas
kako nas lagano obuzima
vrtoglavica periferije

Hipatija

Nijedna nije bila tako toliko mudra
Teon je bio ponosan na tvoje znanje
bilo je nemoguće ne voljeti te
učenici su se okupljali oko tebe
dugačka linija vrata i prsti koji plove prostorom dok objašnjavaju
ustrojstvo svijeta
višak ljepote
plašio je sve one što im to blještavilo narušava
tamnu mogućnost podzemnih pacovskih spletki
kako hinjski osvojiti svijet
(zamjenom teza smrt namjesto života poturiti pod nos)
i vladati sa strahom njime

Došla je rulja i strgla ti odjeću
bilo im je malo i gola bila si obučenija u vrlinu od njih
strgli su ti kožu
i meso ispod nje
potom svaki tvoj organ (mogao je začeti po jednu novu
baš takvu) iščupali su iz tvog tijela
i potrčali da spale
ti si vještica ne bi trebalo da vaskrsneš
iz sebe same
mogla bi druge da podučiš
da bog kroz nas iznova stvara svijet i da
svako ima moć da učestvuje u njegovom stvaranju

Oni su sebi drugog gnjevnog boga našli
kojem je razaranje bilo milije
a bio je nježan isprva bog kojeg su prizivali
i loman baš kao i ti Hipatija
dok silnici nisu odlučili
da krhki bog ne valja i da nebesko carstvo
na zemlju dovuku i učine (po sopstvenoj mjeri)
svojom prćijom
evo ih do danas hodaju zemljom pale čupaju meso
s kostiju svakom pravedniku
boga u njemu ubijaju
zarad laži koju su nazvali istinom
jer nije im dato da stvaraju nego da ruše

Razrušen je ovo svijet Hipatija u kojem se
iznova rađaš
sa istim užasom koji pamti svaki dio tebe
Nesrećna Hipatija
iskomadana spaljena i spepeljena da ništa od tebe ne ostane
i sada otud dolaziš
poučavajući da nije ništavilo tamo gdje su te otjerali
nego je ništa u rukama poništitelja

Prethodne objave autorice: Ratkovićeve večeri poezije 2019: Tanja Stupar Trifunovič

MAJ BOSANSKOHERCEGOVAČKIH PJESNIKINJA: DIJALA HASANBEGOVIĆ

Dijala Hasanbegović (Fotografija: Dženat Dreković)

Pozdrav

Nikad nisam otišla.
Vrata kuće preko puta uvijek su otvorena
ali i dalje svi pozvani ulaze kroz prozor
(kad glad uđe na vrata).

Nikad nisam otišla.
Sjedim na klupi
na kojoj se miluju lišće i papiri,
djeca u parku su ista
i potrebno im je nadjenuti imena.
Između dva betonska bloka veličine koraka
isklijala je mahovina kao madež na oku
i proljetni je vjetar budio
bol u mojim nosnicama
kao da se utapam.

Nikad nisam otišla.
Kroz šetalište
vjetrovi se dodiruju
a ljudi prolaze jedni kroz druge.
Sjećam se: osam hiljada dlanova
ostalo je u zraku
Osam hilada dlanova
poklopilo je osam hiljada usta
i to je bilo osam hiljada zausti.
Od mog je sjećanja zanijemila rijeka.

Kao da nikad nisam otišla
zurim u blokove zgrada
do kasno u noć kad prozori počnu da trepću
i kad me podsjete da sam nekoć imala oči.
Puna su dva sata pištale ljuljačke
prije nego sam napokon shvatila
šta treba da ti napišem u pismu.
Napisala sam:
Od svega što si spasio ponesi mi torbu
u koju je brat stavio dlan
kojim mi je poklopio usta
prije nego što će ga odvesti.

Proljeće

Sunce je bilo presvučeno mrenom straha
da će nestati kao i prvog proljeća
dječak kojeg više nema
učinio je da nam srca kucaju unatrag
da se vrtlog misli misli obrnuto
od kazaljki na satu
kao da smo svi uselili
u vlastite utopije
kao da nam dan teče unatrag
od sna do buđenja.
Dječak kojeg više nema
okrenuo je kazaljke sunca
i sad je vječno podne.
Prvo je proljeće u kojem su spakirali
narukvice ogrlice prstenje umrlice hodalice
a naušnice i rese
pobrala je dostojanstveno i tiho
Kraljevina Danska.
Kao prvog proljeća volim te
samo ovog te proljeća voli
cijeli jedan dodatni razred djece
koji u zraku rukama plete prašinu,
svjetlost i sram u ljubav.
To je taj dan kad se nebo pali
i gasi kao da se dva svijeta bore
spasiti što je ostalo od ranog poljskog cvijeća.
Volim te kao prvog proljeća a sama ne znam
šta bih s tolikim mimozama
krune se u žuti prah
u kurkumu u začin za bogove
ne znam više ni pričati s tobom
čelo mi sriče slogove
kao napredan prvačić.
Dočekat ćemo prve dane proljeća
kao svake godine znajući,
osjećajući kako smrt u nas liježe
i plodi nas prhke i vlažne
životima koje nam valja živjeti
kako bi sa sunca skinula sumnje
da život nekakav
život veći od nas
ide dalje
buja više klija tiše
kao i prvog proljeća.

Najbolji prijatelj

Ja sam rano cvijeće
koje niko ne želi vidjeti
krijem se ispod bjeline
ispod mulja
ispod smrznute zemlje
kao pokopan san.
Bit ću i nestat ću
a niko me neće vidjeti
a vjesnik sam mokrih
mirisnih jutara
koja vesele i bole kao svadba.
Radost sam a ti vidiš šok
obraslu injem hladnoće
u koje nisam urastala
nego ga odabrala.
Polja po kojima su nabacane krpe snijega
kriju izdanke slasti,
muke, buke, ludila i sreće.
Život nije kazališna predstava
nema rampu
nije izložba ludila
gmižemo jedni kraj drugih
i uvijek oslijepimo
za cvijeće pod snijegom.
Lokve, plitke i hladne,
raslinje divlje, smrznuto
ali neumorno podsjećaju
da ovo nije naš dizajn
da su naše apsolutne sreće –
fikcija.
Fikcija je to što imamo.
Rano sam cvijeće i gledam
svoje krhke udove
kako trunu na stolu.
Moj spomenik je šaka cvata
a pred kraj zime
moj život šaka krhkih latica
bačena na pozornicu
tvog kazališta.
Ja sam tvoj najbolji prijatelj
podsjetnik da živiš
ono što nisi ni sanjala
vjesnik vremena
koje ti niko ne može vratiti.





Dijala Hasanbegović je novinarka, pjesnikinja i književna kritičarka. Radila je za sedmičnik Dani kao književna i pozorišna kritičarka i kao urednica Radio Sarajevo portala. Objavljivala je eseje, poeziju i kritike za različite književne časopise. Pjesme su joj prevođene na engleski, poljski i norveški; prvi engleski prevod objavljen je u The American Poetry Review (septembar, 2007). Objavila je dvije zbirke poezije Neće biti djece za rat (2017) i Žena u ružičastoj haljini (2020). Živi u Sarajevu.