ROBERTO GARCÍA DE MESA: LA CIUDAD DESPUÉS DE

Roberto García de Mesa

La ciudad después de

Las paredes húmedas.
El goteo incesante.
La brisa del norte.
Y aguardas en el portal.
Llevas tiempo en él.
Todo es muy sencillo.
Somos. Y eso cuenta.
Estamos. Y eso cuenta.
Las ruinas de nuestras vidas anteriores
nos definen en silencio.
Al mirarte a los ojos lo sé.
Sé quién fuiste.
Sé de un lugar en el que nos conocimos.
Las casualidades nos marcan.
Los besos, también.
Amar en tiempos de crisis.
Amar porque…
El lugar.
El vacío.
La voz en la oscuridad.
Confianza.
Todo lo que se necesita para huir.
Un espejo, varios espejos y un tercer ojo.
La confianza entre el alma y el cuerpo.
Todo en un paseo nocturno.
La ciudad se abre.
La ciudad eterna.
Encontrar tu nombre entre la multitud.
La música de los adoquines.
La sonoridad de la Fontana de Trevi.
El Coliseo de noche.
Leonardo y sus máquinas.
Los pájaros del Tíber.
La dictadura católica del Vaticano.
Las miradas paranoicas de los carabineros.
Solo escucho la ciudad.
Solo te escucho.
Observarte despacio.
Besarte cuando me besas.
Perderme por tus calles.
Amor y anarquía.
Porque eres la ciudad misma.
Y porque no me gusta la fe.
Amarte sin ecos imperiales,
sin la dictadura de las sagradas palabras.
Porque adoro los pájaros del Tíber,
los espíritus más libres que te recorren,
que dibujan tu historia con sus vuelos
y que me lastiman el corazón.
Y pienso ahora en el de Leonardo.
Desear la trascendencia no es un error.
Retratar es agarrarse al porvenir.
Retratar simplemente.
El dolor se cita en las paredes.
El dolor que acoge cada intento de ser
o un grafiti que explica algún misterio astrológico.
Y me dices que el futuro nos destruirá.
Es una frase que nace desde el estómago.
Sobrevivir con miedo o con nostalgia.
Solo la música,
tu melodía impasible
y tu sonrisa en forma de cúpula
convertirán mi anarquismo en un poema.
Soy un fantasma que vaga por tu cuerpo.
Sin ti, ahora.
Pero con la imagen, solo con ella.
Y la voz, la sensación del espejo.
Me refiero a cómo caigo en él,
después de encontrarme contigo.
Mi sueño.
Uno de tantos, de aquellos que tuvo Virgilio.
Eneas naufragando entre tus pechos.
Llegando a ti,
desmenuzándote el alma.
Porque casi es tan poco.
Tu imagen virtual siempre está presente en mis deseos.
Tu imagen, de cómo te devoras,
de cómo me esperas en el portal,
de cómo ha dejado de llover en mis pensamientos.

Roma-Tenerife, 2019





Roberto García de Mesa (Tenerife, España, 1973) es poeta, dramaturgo, narrador, dramaturgista, ensayista, filólogo, comisario de exposiciones, director de escena, artista visual y músico. Es licenciado en Derecho y en Filología Hispánica, además de Doctor en Filología Hispánica. Ha publicado más de sesenta libros de poesía, teatro, narrativa muy breve, ensayo, conversaciones, obra gráfica y ediciones críticas, así como tres cds con sus composiciones musicales. Textos suyos han sido traducidos a varios idiomas (inglés, griego, rumano, francés, italiano, esloveno, alemán y portugués) y han aparecido en revistas de dieciocho países. Ha publicado los siguientes volúmenes de poesía: El anillo pendular. Bocetos para una poética del espacio (Minimum, 1998; Idea, 2006), Memorias de un objeto (Benchomo, 2002; Idea, 2006), Puntos de fuga (Idea y Centro Internacional de Grabado Contemporáneo de Santa Cruz de Tenerife, 2005), Los circuitos planetarios. Antología 1995-1999 (Idea, 2006), Los pájaros invisibles/Nausinoos (Idea, 2006), Oblivion (Idea, 2009), Bestiario (Al-harafish, 2010), Los cuerpos remotos (Idea, 2012), Observatorios (Idea, 2014), Razón y canibalismo (Al-harafish, 2015), Superficie de contacto (Idea, 2017), Sobre la naturaleza de la fragilidad (Invasoras, 2018; Buenos Aires Poetry, 2020), Retórica. Superficie de contacto. Razón y canibalismo (Buenos Aires Poetry, 2020) y Memorias de un objeto. Nausinoos. Oblivion (Mago Editores, 2021).

MILJAN NIKOLIĆ: WELTSCHMERZ ÜBER ALLES

Miljan Nikolić

Weltschmerz über alles

Pritaji se u svoj pravi oblik, svijete.
Vrati se u sebe svim svojim svojstvima.
Oprezno s vazduhom koji udišete,
Sa malim, dragocijenim zadovoljstvima.

Ne tikaj u atome iz razonode,
I sa električnim pražnjenjem, diskretno.
Pokupi svoje kablove, račve, sonde
I svo to naoružanje, bogovetno…

Povuci se u sjen, do poslijednjeg metka.
Skloni voden-šmrkove, metal-pendreke…
Sav vrli inventar svog novog poretka.
Duboku državu, vladu iz sjenke…

Luđačke košulje, elektrošokove,
Lisice, kvrge, lance i bukagije…
Gasne komore, bodljikave okove,
Lomače za vračare crne magije.

Raketno oružije i minobacače…
Herojsko ordenje i sveto znamenje,
To golo otočje, jame i vrtače…
Batinu iz raja, drvlje i kamenje…

Sve to ti lijepo u se spremi i složi! –
Možda ti zatreba, kasnije il’ prije
Kad se opet veliki rat uzvrtloži
Na svijetlom poprištu nove istorije…

Puna usta riječi

plijevim riječi iz kukolja govora
automatizovanih poliglota nemuštosti.
skupljam ih po trotoaru, pabirčim
iz novinskih hartija, mala slova,
poljupcem od olova utisnuta,
isčitavam s kamenih profila u koraku
usnulih putnika s kraja nakraj
azbuke svijesti.

kradem ih iz pjesama sumatraista.
s Crnjanskim se pesničim
oko Itake, na rubu
potonulog horizonta…

obezdrumljen i zbunjen nakon
svakog njegovog krošea –
… lutam još čitak s poezijom pod rukom;
gužvam se u gradskom saobraćaju
mislima zakačen za bezmjerje…

šakom riječi da zavaram glad
na izmaku snage punim usta
i žvaćem krta, sirova slovca,
i tako sve to upisujem
u sanenu pokožicu duše,
da ukrotim strah od beslovesnosti,
licem u lice sa svijetom koji dolazi…

Crn

Crn u svom snu, u svojoj različitosti,
Zovem, sa te strane riječi, da se jave…
U svakom kutu zapitkuju – Ko si ti?
Šta kažu brojevi, podaci, isprave?

Crn u svojoj vjeri, sumnjivog porijekla,
Riječima se obraćam, usnulost liječim
Koracima… daljinom što se odrekla
Ishodišta, za mnom idu, samo riječi.

Crn ja danju, dok ne proguta me vidik,
U zrele se košmare svog uma uzdam.
…i, putujem, u riječ da premetnem svoj lik…
Molim, samo bez glumatanja i suza!

Crn, po mjeri svog viđenja date slike
Tog što ste sakrili pod patosom dana…
Na papirnom brodu u čaši panike
Ljulja se pokoljenje iznad bezdana…

A, kad sjenke zađu pod koru oblika
I izroni mjesec iz hladne dubine…
Tad i ja, lažima ocrnjenog lika,
Naprasno, iz beslovesne tmine sinem!…

Znak ljubve

Grlom u bezmjerje s ove strane znaka,
Dok me ne pronađu psi tragači zore…
Za tragovima mastiljavih koraka,
Kroz dnevne bure jezika i ponore –

Premašiti riječju mucanje epohe.
Sklerotične slovke o polu i pravu,
Industrisjke patuljke i molohe!…
Instaliranu slobodu za zabavu.

Nacionalne kote identiteta.
Petparačke temate o rodnom listu.
K’o da je to sve tek od jednog svijeta!

Dok psine provincije na svoj rep laju,
Zvukom se kroz zor* premetnuti u iskru
I drznuti se biti znak u beskraju.

*U psihologiji, prolazna funkcionalna struktura složena od većega broja osjeta koja se nakon prepoznavanja i razumijevanja njezina sadržaja pretvara u percepciju.





Miljan Nikolić rođen je 18. 08. 1997. u Zagrebu. stop. Po padu Berlinskog zida, pojave sumnjivih hipoteza o postanku svijeta i čovjeka, prinuđen je potražit sebi prostora drugačijeg životnog habitusa. Sa manje ili više uspijeha nastanjuje se u Podgorici. stop. Godine rata, inflacije, sankcija, sirotinjske zabave, bombardovanja, urušavanja vrijednosnog sistema, trajno oštećuju njegov centar za mentalnu ravnotežu, u cilju izliječenja osniva punk-rock sastav Razdor. stop. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Nikšiću, na Odsjeku za srpski jezik i južnoslovenske književnosti. stop. Zastupljen je u zbornicima poezije: Dan poslije budućnosti (1999) , Fluid ( 2006) , Sedam noćnih rukopisa (2007) i Savremeno srpsko pesništvu u Crnoj Gori (2008). stop! Priređivač je i koautor konceptualne knjige poezije Predio u praskozorje (2008), zbirke pjesama sedam pjesnika. stop. Knjige poezije: Uvod u Itaku ( 2012), Leptirov pir (2019). stop.

TANJA BAKIĆ: ČESTO SANJAM OVAJ ISTI SAN

Tanja Bakić

Često sanjam ovaj isti san

sanjam kako lebdim
iznad crnog okeana
i osluškujem talase
koji me dozivaju

najednom padam
po ružičastoj izmaglici
koja me nosi do Sijetla,
i uvodi u crvenu kuću
Džimija Hendriksa,
a on mi govori da je
indijanac
iz plemena Hopi
koji istražuje
kosmičke tajne

i ta crvena kuća
polako se pretvara u žutu,
primajući sve veći broj gostiju,
koji se miješaju i prave gužvu,
i svi zajedno sviramo
i pjevamo Riders on the Storm

odakle nas nervozni šerif
nasilno izbacuje vani,
govoreći kako smo
nešto pobrkali
i da je rokenrol prestao
da postoji tog
osmog decembra
hiljadu devesto osamdesete
kad je ubijen Džon Lenon

Paklena pomorandža

tvoj sensorni um
poput laserskog zraka
iscrtava crne kolutove
po mojim dojkama

paklena sam pomorandža

budim se u zoru
i s prozora gledam
bijele leptire u Hajd parku

ja sam
tvoja 3D ljubavnica
u pustinji-zemlji
čembala i maslačka

Space Oddity

Miki Maus
i proteinske pilule
lica kao na fotkama
Džereda Mankovica

dok ih gleda
osjeća se poput
kosmonauta koji
napušta kapsulu

ulazi u vakuum
i pravi crtež
čovjeka s
raznobojnim očima





Tanja Bakić je pjesnikinja, prevodilac i autorka muzičkih biografija. Prvu knjigu poezije objavila je u petnaestoj godini života. Među časopisima u kojima su zastupljeni njeni stihovi, izdvajaju se: Words Without Borders, Modern Literature, Rochford Street Review, Bosphorous Review of Books, Recours au Poème, Isla Negra, Trafika Europe, Live Encounters, Poem Hunter, New Responsibility. Među brojnim antologijama u kojima su uvršteni njeni stihovi, izdvajaju se Voix de la Méditeranée (Éditions La passe du vent, 2012), World Haiku 2016 (Tokyo: World Haiku Association, 2016), Capitals (New Delhi: Bloomsbury, 2017) iArbolarium: Antologia poetica de los cinco continentes (Bogota, 2019). Djelovi njene doktorske disertacije o Vilijamu Blejku objavljeni su kao poglavlje u naučnoj monografiji William Blake in Europe (London: Bloomsbury, eds Morton Paley and Sibylle Erle), te i u vodećem globalnom naučnom časopisu iz oblastu studija o Blejku –Blake: An illustrated Quarterly (Rochester University, NY, ed. Morris Eaves). Dobitnica je nacionalne stipendije Ministarstva nauke Crne Gore za izvrsnost, te i nagrade Srednjoevropske inicijative za književnost, stipendije britanske Asocijacije za istraživanja u modernoj humanistici, rezidencije Internacionalne kuće autora u Gracu (Austrija), stipendije Foruma slovenskih kultura, Cankarjeve rezidencije u Ljubljani, Traduki rezidencija za gradove Tirana i Novo mesto, a rezidencijalno je takođe boravila i u Pragu, te i u drugim evropskim gradovima. Dva puta je po izboru međunarodnog Žirija istoričara umjetnosti bila izabrana za predstavnika Crne Gore na Bijenalu umjetnika Evrope i Mediterana (Ankora 2013. i Milano 2015). Dva puta je bila pozvana govornica na skupu o Vilijamu Blejku u galeriji Tate Britain (Tejt Britan) u Londonu. Od njenih objavljenih knjiga prevoda, izdvajaju se Don Paterson Lako prizemljenje (Bijelo Polje: JU RVP, 2018) i Rabindranat Tagore Gladno kamenje i druge priče (Cetinje i Sarajevo: OKF i Buybook, 2014).

ARMIN ŠALJIĆ: ČUDOTVORAC

Armin Šaljić

Čudotvorac

Noću u mraku svoga šatora molim za vodiča koji me nije odveo u obećani grad.

Ostavio me da spavam i na pijesku napisao:

“Grad je daleko, nije moguće”

Naslonjen na usamljeno pustinjsko stablo, pitam se i strahujem:

Šta će se desiti vodiču koji nije spreman da čini nemoguće? Hoće li biti primjećen među zrncima pustinje?

Ožiljci na leđima su za mene uspomene na dane snage i strpljenja.

Od istopljenih noževa izvajao sam metalni spomenik prijateljstvima mladosti i srednjeg doba.

Spomrnik obasjava svjetlost Mjeseca,
on je novo mjesto za okupljanje mladih.

U dnu je urezano:

Stvarajmo novo, činimo beskorisno!

Svijet je mirno gledao kako koračam prema čuvenoj jami po kojoj je selo dobilo ime.

Ušao sam nadajući se čudu
i u njoj napravio skrovište za ptice.
Vlažni zidovi odjeknuše:

Obaveza je činiti nemoguće!





Prethodni tekstovi autora: Sehara Damargarda

ZEHNIJA BULIĆ: KNJIGA U KNJIZI

Zehnija Bulić

KNJIGA U KNJIZI


Odavno sam ostao bez primjerka svoje knjige. Žudeo sam da se sretnemo sa svojom mladošću. U biblioteci sam uzeo roman i pročitao ga za dan. Nakon petnaestak dana rastao sam se od svoga romana.
Za tugu moju upita me žena. Iz kutije izvadi primjerak romana koji sam joj darovao prije braka. S nogu sam se začitao. Ganuše me podvučeni redovi.
Petnaest godina moja knjiga čekala je svoga Odiseja.

MESARA


Pokraj rijeke žena deca i ja obilježavamo godišnjicu. Djeca beru livadsko svijeće, ćevapi na roštilju mijenjaju boje, postaju crvenkasti, sve jače mirišu na čistom vazduhu. Cio dan ne gasimo vatru. S vijencima na glavama vraćamo se kući, u kolima širi se miris poljskog cvijeća, miris luka i ćevapa.
Oko deset sati gledam emisiju iz “kulture”. Gostuju poznati pisci. Večeras, mjesto knjiga, pred gostima nalaze se tanjuri pečenog mesa. Ćevapi u meni rekoše da ne kritikujem mesnatu trpezu.
Vodititelj ispriča priču o mafiji koja je od ljudskoga mesa pravila ćevape, za vođe mafije. Ćevapi u mom želucu prevrnuše se. Jedan od pisaca, uz kikot, ubode viljušku u butinu, na tanjuru, i u slast pojede zalogaj.
Ćevapi iz mene pokuljaše napolje. Žena, uplašena, upita šta mi je. Pisci ne jedu ljude, rekoh.

OTKUP


Šabanu Šarenkapiću


Pjesnik je na promociji poklonio puno primjeraka knjige, iz malog tiraža. Na trećoj stranici svakom je napisao posvetu.
Pisac je za godinu dana ostao bez primjeraka. Bio je zadovoljan jer je upamtio lica čitalaca koji su dobili knjigu. Bilo je više lica nego pjesama u knjizi.
Pjesnik nekada dobije želju da čita svoje pjesme. Dok čita, duša svake pjesme posjeti dušu pjesnikovu i pripovjeda o očima čitalaca.
Na internetu pisac je slučajno pronašao primjerak svoje knjige. Kako se poklonjena knjiga našla u prodaji, pitao se, pa ju je otkupio.
Prodavac knjige istrgnuo je treću stranicu s imenom autora i naslovom. I na sve bacio sumnju.

GLOBALIZACIJA


Pisac je u bilježnici na mobilnom telefonu pisao kratke priče. Dok je pisao trideset prvu priču, bilježnica se napunila. Pisac je slutio da će nedovršena priča biti za antologiju, pa je odlučio da je dovrši. Iz prethodnih priča izbacio je epitete. Nastavio je da piše nedovršenu priču, ali se bilježnica napunila prije njenog kraja. U drugom skraćivanju pisac je u nekim pričama skratio naraciju, ali je posljednja priča tražila još prostora. U trećem pohodu za prostor, pisac je složene glagolske oblike zamijenio prostim oblicima, imenice je zamijenio ličnim zamjenicama. U nekim rečenicama izvršio je elizije, uklonio poređenja, deložirao nekoliko junaka…
Trideset prva priča pojela je sve kratke priče i opet nije mogla da stane u bilježnici.

UPOZNAVANJE


Damir se zaljubio u nepoznatu ženu. Pratio je. Saznao je gdje živi, kada izlazi s posla, kojim ulicama ide kući, u koji markat ulazi. U marketu je na ženinoj bluzu pročitao ime Lejla. Ljubav je u Damiru rasla, ali ne i odlučnost da joj priđe. Napisao je pjesmu “Lejla” i potpisao se ispod posljednjeg stiha.
U petnaest časova Damir je ušao u veliki market. Ugledao je ženu koju voli. Dok je Lejla uzimala namirnice s police, Damir ubaci pjesmu u njenu torbu i udalji se.
Lejla je kod kuće pronašla pjesmu. Dopala joj se. Razmišljala je ko bi mogao biti taj Damir i gdje je mogao da joj ubaci pjesmu u torbu. Vratila se u market i zamolila šeficu da pregledaju snimke od petnaest do šesnaest časova. Šefica je uvela u jednu prostoriju i pustila snimak s kamere. Ubrzo su na monitoru gledale mladića kako ubacije papir u torbu. Vraćale su snimak nekoliko puta.
Lejla je pred kraj radnog vremena pogledivala kroz prozor. Ugledala je Damira ispred opštinske zgrade. Spremila se i izlašla. Dok je Damir gledao u radnike koji izlaze iz zgrade, Lejla stade iza njega, ubaci papir u džep od mantila i ode. Damir je čekao dok svi radnici ne izađu. Stavio je ruke u džepove i pošao prema marketu. U desnom džepu pronađe papir, izvadi ga i pročita: “Damire, ako čekaš Lejlu, ona je izašla na sporedni izlaz”.





Prethodni tekstovi autora: Uzimanje vatre

JELENA KALAJDŽIJA: TVOJ STARI, ROMAN POLANSKI

Jelena Kalajdžija

Pala priroda

Koliko je pala priroda da sam pao, pao, baš ničice pao, pred svoj auspuh!
I zavapio: Moja muza je tvoj garež!
Žao mi je što sam to učinio kad sam tek krenuo na put.
Bilo bi u tome više patosa da sam se vratio odnekud,
dok je još vruć,
dok još podrhtava od astmatičnog brektanja višehiljadukilometarskog gubitka dizela.
Negdje, negdje, daleko od svih puteva 66, Bukovskih, Oklopa i inih…
Pala bijedna priroda, pala, prije samog polaska u rutinsku, gradsku vožnju.

Vješanje života sa dobrim pogledom na parking

Moja rođena žena ima bore na čelu kao vjeđe nekog surog ratnika.
Duboke, crne, ali ona najdeblja nježno sleluja u pitomi val bezbrižne linije,
Bolje reći štrika na koji se da objesiti sav onaj veš
Što ga je izjutra svog na ruke prala,
Bez prakljače, bez korita što se puši na dvorištu,
Bez purana koji bi šepetao oko nje
Dok mu vrat ne precvika sikirom i frljne je krvavu
Natrag na panj,
Da bi ga potom sfurila istom onom vodom
Iz koje je izronila prakljaču…
Nego onako presamićena nad kadom,
Jer moja žena na ruke pere samo svoje fine
Svilene stvari.
Moja rođena žena
Kada dođe na posao,
Svoj kaput uredno objesi na drveni ofinger, iliti vješalicu,
Pa sve to isto tako uredno na drveni čiviluk vješa,
Ali brižljivo računa da kaput ima dobar pogled
Na parking.
Ona parkira, uredno,
Iako automobil nema na šta i rašto da objesi.
Ima još i mene kojeg ponekad obisne sebi o bjelogrli vrat
I vikne, da nije Helena, ali mogao bih biti
samo u tom trenutku, Kosmos oko njenog vrata.
Uopšte uzev, sve na mojoj rođenoj ženi
I u vezi sa njom mene podsjeća na elegantno vješanje života.

Postlectum


Maći Tavaro i Gonsalo M. Tavareš nemaju nikakve veze.
Možda tanku u korijenu prezimena
i
u debljini susjednih polica na kojima im leže
suvišci njene poezije
i
njegove proze.

Tanka je stari kineski pjesnički oblik
koji je Tavaro resemantizovala i reaktualizovala.

Tavareš je Bolivijac.

Spone su im jače što su jači moji damari.

Svi su bili zgranuto zapanjeni saznanjem da je Bolivijac.
Niko uistinu nije znao za buktanje građanskog rata.
Bolivija.
Tamo negdje.

Sve što zvuči egzotično budilo je samilost ako pati.
Djevojčica iscrtava velike plave skupove malih šarenih krugova.
Kada oboji praznine dobije plave balone.
I slavi godišnjicu salate.

Naposljetku, čitalačka svijest postradava postlektum,
tako da je sasvim nevažno ako se Tavaro i Tavareš nigdje i ni u čemu nisu sreli.
Djevojčica presuje balone u pomenutim knjigama.
I ćuti kada zagrme mitraljezi.

Bezdušni ja

Sjednem, duša preko puta mene.
Ja spustim pogled.
Ona mi podigne glavu.
Ja zatvorim ćitap.
Ona mi otvori sebe.
Gledam je takvu – golu,
A ona obučena u paperje,
Obučena u svašta što ne znam kako se zove.
A sve nešto lijepo i meko.
Pitam je: Moja li si?
Veli da je moja.
A ja krenem da je zagrlim – ona mi spusti pogled.

Tvoj stari, Roman Polanski

Rekoh ti to u par navrata:
Vidim tvog starog, Romana Polanskog,
Nije u zavojima, nije ni u strahovima,
Naprotiv, jedan običan stanar svijeta.
I njegov dvojnik, strip-junak jedan,
Naravno, francuski,
(Gdje drugo da počne strip!).
I idu ulicom: Roman Polanski, tvoj stari i
Njegov strip-junak. Gledam ih od natraške.
Smanjuju se i ulica im se za leđima duži.
Negdje iza mojih leđa, duži se jedna istorija
Crvena i skorjela, na ispucaloj zemlji
Od biča koji ne štedi,
Koji ne čuje riječi, imena,
Samo fijuče bezdušno, negdje u prošlosti
Kao skandinavski šestosjekli vjetar.
Studenkrvi vjetar.
Tvoj stari, Roman Polanski,
Smije se široko, kao i njegov strip-junak.
Samo što mu od očiju do brade, preko osmijeha
Klizi duborez, onog biča, koji jeste i biće.
Ako ga ne vidim u skorije vrijeme,
Pozdravi starog.
Tvog starog, Romana Polanskog.





Jelena Kalajdžija (1986) rođena u Pakracu, Zapadna Slavonija. Školovala se u Donjem Milanovcu, Smederevu, a Filozofski fakultet na Katedri za srpsku književnost i jezik po starom programu završila u Novom Sadu. Na istoj Katedri odbranila Master rad na temu „Književna slika Beograda u Antologiji beogradske priče Aleksandra Jerkova“ pod mentrstvom dr Slobodana Vladušića. Bibliotekarstvom se bavila dugo volonterski, a zatim i profesionalno, prvo u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu, a potom u Narodnoj biblioteci „Filip Višnjić“ u Bijeljini, gdje i sada živi i radi. U bibliotekarstvu se bavi najviše istraživanjima novih načina čitanja. Iza sebe ima dva dvojezična bibliotečka priručnika: Pod krovom knjige: društvena odgovornost u okviru poslovanja javnih biblioteka (koautorski sa Bojanom Grujić, Novi Sad, 2014) i Kreatvna konzumacija kulture: novi modusi čitanja (Bijeljina, 2018). Njegujući ljubav prema nauci o književnosti, traganju za različitim manifestacijama grada u književnosti objavljuje tekstove i prikaze u književnoj periodici (Letopisu Matice srpske, Sveskama, Detinjstvu, Tragu, Srpskoj vili i drugima), zbornicima što sa naučnih konferencija ili posvećenim određenim autorima (Leteće violine Milorada Pavića, Čitanje Arkadije Slavice Garonje, Vizije signalizma…), te portalima Novi Polis i Časopis Kult. Trenutno interesovanje kreće se u polju istraživanja slikovnica i glasnog čitanja. Roditeljka je Irini, Jovanu i Magdalini koje ima sa suprugom Igorom.

LUIS CHACÓN ORTIZ: LA RESUPESTA DE LEOPOLDO MARIÁ PANERO

Luis Chacon Ortiz

La respuesta de Leopoldo María Panero

Si de vampiros se trata,
soy la tristeza, la muñeca con los ojos
de la niña muerta, o quizá
esa horrible corbata sobre la mesa.
El tatuaje que no sana,
el pedo que el ano no saca,
el moco o la caca.
Aquí siempre pero etéreo,
como las películas que nunca viste,
el gato que a tu mamá se llevó,
el beso que tu esposa se tragó,
la dolorosa derrota
en la guerra contra los patos.
He llegado.
HEDME aquí.

Lo que dirá la crítica o el lector educado sobre este intento de poemario

Flojo desempeño de la selección mayor,
dirán los periódicos. FLOJÍSIMO poeta,
dirán, aquel que imita la cuecha del otro,
sea por diversión, pretensión o, sencillamente,
por copión.

¿Qué valor tienen estas líneas,
qué valor tienen estas frases,
si se trazan con los signos del Otro?
¿Hasta dónde será capaz de llegar?
¿Hasta el Premio Nacional?

Que dios nos salve de afrenta tal,
que no puedo respirar,
que le den un premio con el cual se pueda comprar
un par de zapatos,
una astilla,
o un hilar,

con versos que le robó a otro
que su esposa tragó
que a su madre perdió.

No. Eso no debe pasar.
Que me lo saquen de acá.
Que le prohíban publicar.

Esto no es poesía.
Es un atraco.

Poemas cotidianos,
en donde se mencionen
el café y/o los cigarros,
les pongo el check.

Poemas con versos catotosílabos,
referencias clásicas, que no hablen en vos,
les pongo el check.

Poemas de monstruos o espectros,
tomando el estilo de un poeta español famoso,
que a la vez es un monstruo o un espectro,
les pongo el check.

Poemas con más ritmo
que una tanga de Celia Cruz,
les pongo el check,

que sepan
que soy un poeta latinoamericano.

Poemas filosóficos,
con ritmos pegajosos
y pedagógicos,
les pongo el check.

Lo envuelvo en papel,
lo subo al Interné
lo mando a certamen

pa’ que gane el Casa de América,
aunque sea el de Cuba,
o cualquier mierda que lleve el nombre de Pablo Neruda,
lo que sea.

Que recuerden, queridos miembros del jurado,
que soy latinoamericano,
necesito la guita, la money,
que me tiendan la mano,

pa’ que me saquen de esta maldita tierra,
pa’ hablar mierda de todos
con la mano en la pierna de una güilita.

¿Qué son cinco mil o diez mil o veinte mil
dólares, para el siguiente José Emilio Pacheco?

Me rompo el lomo,
me quiebro el rezo,


que me lo merezco.



Mentí.
No soy el próximo José Emilio Pacheco.
Soy un poeta medio renco, al cual

se le sale lo colombiano,
lo peruano, de donde ustedes quieran,
querido jurado.

Mi tierra es su tierra,
mi ano es su ano,
y así no’lavamo’ la mano,

que se me sale lo cubano,
lo dominicano,
lo de donde ustedes quieran,
querido jurado.

También puedo ser hondureño
o salvadoreño,
ecuatoriano o boliviano,
la clase social que se necesite,
hasta acepto el premiopor desquite, pero

¡Premiadme, carajo!





Prethodni tekstovi autora: MI VIDA COMO UN MANGA SHONEN

ANDREJ AL-ASADI: MI, PESNICI

Andrej Al-Asadi

Mi, pesnici


Igramo se ritmom na račun gramatike
S osećajem na račun simetrije
Kladimo se na trenutak, na let duše
Kao da nema prošlosti, a sutrašnjica kao bezimena
Bacamo dve bele kocke nasuprot večnosti
I čekamo…

Ustrajnost


Kad sam ti rekao da si nebo i željezo
Odgovorila si mi “za tvoje kosti”
Nasmiješila si se i nastavila gledati
Preko, s druge strane nas, i svijeta
I ono što se prekorava i boli
Dalje od težnje za tisuću staklenih zvona
Gdje sam samo ja i moje kosti
Ti i tvoja pljuvačka
Ljubimo se zauvijek
Kao raskrsnica
Kao znamen
Ili ništa
I izgorimo kao suza
Ispod dugog neba
Shvaćajući da je daleko kraj
Osmijeha i smisla.

Uzvišeni

Rađaš se iz maka tulipana
Pored kamenog zida
I u sivom uhu
Isipaš mu
Sav grohot
Sakupljen
Po svijetovima
U kojima dječaci šetaju bezimeni
I slavuji u kljunu drže
Plašt rata
U kojima vatra liže ponore
Sa poskocima sklupčenim u njima
ugrušenim od straha…

             – Zaista učiš kamen
               da sanja u bojama!


Izbeglice

(Selam alejkum, Evropo)

Kamenčići kao očnjaci u petama
I skoravljenom znoju ispod pazuha
Na kom se žedne muve lepe
Nastavljaju napred
Kroz mutan pogled da mole
Za bar suvu krišku hleba
Da je kišom nakvase
I od srca protrljaju
Kako bi mogli da nastave dalje
Tamo gde beli golubovi
Na latinskom razgovaraju sa nebom. 
Dvije borbe
S mliječnim pogledom mi piješ
propuh iz kostiju
Zatvaraš oči
I liježeš na toplu zemlju
krotku
Da uzmeš daha
Prije zadnje borbe sa mnom do zore
Kad krtice budu plesale pod ovim svjetlim mjesecom
Ja ću te nalivati gustom hladnoćom
Za zadnji put
U nepovrat prije nego što krenem
A ti skupi snagu
I oprosti…





Andrej Al-Asadi je rođen u Londonu 1996. godine. Studirao ekonomiju u Skoplju. Aktivno piše poeziju i prozu, a pripada najmlađoj generaciji makedonske poezije. Objavio je tri knjige poezije: „Midnight blues“, 2014; „Ispod derviške takije“ („Под дервишовото сиќе“), 2018. i „Nebeska geometrija“ („Небесна геометрија“), 2019. U 2018. godini za zbirku pripovedaka „Drugu prošlost“ („Друго минато“) je osvojio nagradu „Novi“ („Новите“) za najbolji debitantski prozni rukopis. Izbor pesama za Enklavu je iz knjiga „Ispod derviške takije“ i „Nebeska pantomima“.

POETAS DE PANAMÁ / POETS FROM PANAMA: ISABEL BURGOS

Isabel Burgos

Faltas

partes
y te llevas
mis palabras

mudo
el acecho de la mente
por una esperanza húmeda

aguardo
y escucho a la musa
redundante
lloviendo sobre el mar

llueves adentro mío
como llueve afuera,
con gotas gordas
tibias
como monedas

solo me queda
el recuerdo de tu boca
hablándome

en itálicas

al oído.

Sans Serif

Tus lágrimas hablan
un idioma inmemorial.

La lengua
del destierro
y la clausura,
del hombre deshabitado
de pie frente al fuego.

Déjame
hacer guardia
ante tu sueño,
ser tu testigo,
confirmar que sí,
que estuviste en este mundo,
que hubo cielo en tus ojos
y tus manos tocaron
una piel
sin línea, sin adornos.

No necesito entenderte
para alcanzar tu verdad.

Tus lágrimas hablan
el idioma tibio y conocido
del propio dolor.

Afasia

Puedo verte
parado en mi corteza,
los ojos amarillos
de un lémur asustado,
el sol en tu barba.
Tus dedos como helechos
que crecen
eternos
entre mi pelo.

Ahí estás, puedo verte,
pero no puedo nombrarte.

Cajones, armarios,
estantes, frascos.
Despeino los libros.
Revuelvo las maletas.

Perdóname, no sé.
Debo haberlas dejado en el taxi
o cuando cambié de cartera.
Tal vez se cayeron del balcón
la última vez que las lavé.

Las he perdido.

Tendremos que buscar unas nuevas,
inventarnos algo.
No sé dónde he puesto
las letras de tu nombre.

Y te tengo
en la punta
de la lengua.

La presente selección ha sido sacada del “Las letras de tu nombre” (2019).

You are missed

You leave
And take
My words with you

Silent
The mind´s stalking
For a wet hope

I wait for
And listen to the muse
Redundant
Raining over the sea

You rain inside of me
As it is raining outside,
With fat drops,
Lukewarm
Like coins.

All I´m left with
Is the memory of your mouth
Talking to me

In italics
To my ears.

Sans Serif

Your tears speak
An immemorial language

The tongue
Of exile
And cloister,
Of the deserted man
Standing in front of the fire.

Let me
Watch over
As you sleep,
Be your witness,
Confirm that you were,
You actually were in this world,
That there was sky in your eyes,
And your hands touched
A skin,
Without line, without ornaments.

I don´t need to understand you
To reach your truth.
Your tears speak
The warm and known language
Of the self-pain.

Aphasia

I can see you
Standing on my bark,
Your yellow eyes
Of a scared lemur,
The sun on your beard.
Your fingers like fern,
Eternal,
Growing
Among my hair.

There you are, I can see you,
But I cannot name you.

Drawers, wardrobes,
Bookcases, jars.
I dishevel the books.
I mess up the bags.

Forgive me, I don´t know.
I should have let them in the taxi
Or when I changed my wallet.
Maybe they fell down the balcony
The last time I washed them.

I have lost them.

We will have to look for new ones,
Make something up.
I don´t know where I have put
The letters of your name.

And I have you
In the tip
Of my tongue.

The following poems have been selected from the book “The letters of your name” (2019).

Elección y traducción a inglés : Edilberto González Trejos. / Selection and translation to English: Edilberto González Trejos.

Esta elección está dedicada a nuestro amigo, poeta Vasco Franco (1960-2021). / This selection is dedicated to our friend poet Vasco Franco (1960 -2021).





Isabel Burgos, Ciudad de Panamá, 1970. Es Licenciada en Comunicación Social, actriz, directora y dramaturga, locutora comercial y entrenadora de actores y no-actores en técnicas teatrales.  Ha publicado dos libros de microficciones: Segunda persona y letras minúsculas, así como el libro de poesía Las letras de tu nombre. Su obra ha sido incluida en diversas antologías literarias a nivel nacional e internacional.  Sus cuentos han sido publicados en las revistas Maga, El Guayacán, Panorama de las Américas y La Balandra. En 2014 representó a Panamá en la Feria del Libro de Guadalajara. Ha ganado en dos ocasiones el Premio Literario Ricardo Miró, sección teatro, por sus obras Tránsito y Los inocentes.

Isabel Burgos, Panama City, 1970. She is a graduate in Social Communication, actress, director and playwright, commercial broadcaster, and coach in theatrical techniques for both actors and non- actors.She has published two books of minifiction: Segunda persona and letras minúsculas, as well as the poetry book Las letras de tu nombre.  Her texts have been included in several literary anthologies, in Panama and abroad. Her short stories have been published in magazines such as Maga, El Guayacán, Panorama de las Américas and La Balandra in Argentina. In the year 2014 she represented Panama as an author in The Guadalajara International Book Fair, Mexico. She has won twice the National Prize of Literature “Ricardo Miró”, in theater for her works, “Tránsito” and “Los inocentes”.

POETAS DE PANAMÁ / POETS FROM PANAMA: ALCIDES FUENTES

Alcides Fuentes

POST MORTEM

La vida, y su excusa perfecta para la muerte,
despierta, fluye a raudales, se ríe de su imagen.
El mismo sol que vibra alegre sobre la hierba mojada,
permite que la humedad pudra todo inevitablemente.
La gente pasa con sus delirios cotidianos
en una imitación permanente de la felicidad,
asoma sus esperanzas para sobrevivir al caos.
La vida se levanta y llora por primera vez
tose, gime, susurra, sufre las cicatrices y calla;
duerme con el semblante vacío de los exánimes.
Tenazmente, en las estrellas, buscó respuestas eternas.
En el cieno sembró las semillas que treparon soles.
De lodo se llenaron sus mejillas en el estrépito de su caída.
Soñó tanto la vida, se gastó tanto, amo tanto, hirió tanto,
que un día será contemplada en su osamenta total,
y para tantos será un ángel que habitó la tierra,
sin culpas, sin odios, sin desventuras ni prejuicios,
porque la grandeza pertenece a los muertos silentes.
Después del cuerpo y la carne, ya no habrá más.

BOULEVARD 010621

I
Así suelen acabar el día y la noche,
como dos perros adormecidos por tanta lluvia,
en un callejón de luces mortecinas
quemadas y amarillas de alumbrar sin ganas.
En madrugadas de torcidas pasarelas
con mujeres con vestidos cortos y sensuales.
Aves nocturnas con gafas oscuras, sin alas;
a quienes el destino le enmarcó su silencio.
El viento pasa con su armazón de tonada cómplice,
deja agua y sal en las mejillas y un mar en el alma.
Las canciones atraviesan las paredes de la ausencia,
confabulan contra todos con un grito que supura soledad.

II
Un hombre vestido como nadie, es público y es actor,
cree que ríe, pero llora amargamente sin cesar.
¿Acaso solo le espera la muerte al solitario pierrot
que desemboca las babas en el rincón de su sonrisa?
Esa andanada de melodías llega para revivir los poemas,
se estrellan por el suelo y en los húmedos balcones.
Cabizbajo, el borracho trata de incorporar sus penurias
y buscar el amor entre la sangre de sus manos vencidas,
entre el sudor que ha quedado embarrado en el pavimento.

III
Maquilladas de alegría las mujeres,
ya sin fuerzas los ebrios,
por las estaciones intermitentes,
todos andan sin reloj ni luna.
No se percatan de la llegada del sol.
Tampoco les importa.

TESTAMENTO

Ora por mí, buen amor,
porque se ciernen sobre mi cabeza
todas las nostalgias que pensaba ya ocultas
en los santuarios de la memoria.

Ora por mis horas lúcidas
que se enganchaban a las nubes,
por los cerros que trepa la hierba dorada,
cuando el olor a libro me hizo evadir la muerte.

Ora al infinito por mi camino.
Por el retorno a la matriz de la madre.
Ya no soporto la vida colgada en carteles
ni la vanidad que flota en las ciudades.

Ora por mí, por mi alma.
Hasta el sol se me ha hecho anónimo;
es solo un agujero de fuego que se traga la luz
y la vomita sobre nuestras miradas.

Ora por mí, buen amor,
que hoy me reclama el universo
y ya no entiendo el origen de tu voz
solo tengo el filo de esta daga.

Esta selección pertenece al libro Cancionero de los suicidas. Tres canciones para cantar después de morir, Panamá, 2021.

POST MORTEM

Life and her perfect excuse for death,
Awakens, flows in torrents, laughs at her image.
The same sun that happily pulses upon the wet grass,
Lets the moisture rot everything helplessly.
People go by with their everyday delusions
In a permanent imitation of happiness,
Leaning out their hopes to survive chaos.
Life stands up and cries for the first time
Coughs, moans, whispers, suffers the scars and keeps silent;
Sleeps with the empty countenance of the lifeless.
Tenaciously, in the stars, she looked for eternal answers.
In the mire she sown the seeds that climbed upon suns.
Her cheeks were filled with mud in the fuss of her fall.
Life dreamt so much, she spent so much, she loved so much, she hurt so much,
That one day everyone will gaze at all of her bones,
And then for many she will be an angel who dwelled on Earth,
Without guilt, without hate, without misfortune or prejudice,
Because greatness belongs to the silent dead men.
After the body and the flesh, there will be nothing more.

BOULEVARD 010621

I
This is how day and night use to end,
Like two drowsy dogs, out of so much rain,
In an alley of dim, burnt, yellow lights,
Out of the lack of desire to illuminate.
In small hours of twisted catwalks
With women in short and sexy dresses.
Wingless night birds, wearing sunglasses;
Whom destiny defined their silence.
The wind passes with his frame of accomplice tune,
Leaving water and salt on the cheeks and a sea in the soul.
The songs pierce the walls of the absence
Collude against everyone with a scream festering loneliness.

II
A man dressed like nobody, he is the audience and the actor,
He believes that he smiles, but cries bitterly and unceasingly.
Perhaps, is it only death waiting for lone pierrot,
whose spittle flows into in the corner of his smile?
This bashing of melodies comes to recall the poems,
They crash against the ground and the humid balconies.
Crestfallen, the drunkard tries to sit up his scarcities,
Among the sweat that´s left spattered in the pavement.

III
Women have put on themselves the makeup of happiness,
The drunk men no longer with strength.
Through disperse stations,
They all walk by with no watch and no moon.
They don´t notice the rise of the sun.
They don´t care either.

TESTAMENT


Pray for me, good love,
Because over my head are hanging
All the nostalgias that I thought they were concealed
In the Sanctuaries of the memory.

Pray for my lucid hours,
Fastened to the clouds,
Through the hills where the golden grass climbs,
When the smell of books made me elude death.

Pray to the infinite for my path,
For the return to the mother´s womb.
I can´t stand life hanging on posters
Nor vanity floating over the cities.

Pray for me, for my soul.
Even the sun has become anonymous to me;
It is only a pit of fire swallowing the light,
Throwing it out over our looks.

Pray for me, good love,
For today the universe demands for me
And I no longer understand the source of your voice
I only have the blade of this dagger.

This selection belongs to the book “The Suicidals´ Songbook. Three songs to sing after dying”. (Panama, 2021).

Elección y traducción a inglés : Edilberto González Trejos. / Selection and translation to English: Edilberto González Trejos.

Esta elección está dedicada a nuestro amigo, poeta Vasco Franco (1960-2021). / This selection is dedicated to our friend poet Vasco Franco (1960 -2021).





Alcides Fuentes, David, Chiriquí, República de Panamá, 1973. Miembro del Movimiento de Cantautores de Panamá, Tocando madera, la gira, con quienes graba el disco Tocando madera la gira volumen 1. Ha publicado, en poesía, “Los acertijos de Sofía”, ganador del Premios IPEL, 2017, y “Estuve antes”, 2018, Editorial La Chifurnia, El Salvador. En cuento “La dama teje un sol sobre el arado”, ganador de los Premios IPEL, 2019. Es un artista multidisciplinario que ha incursionado en las artes escénicas y plásticas.Coordinador del Departamento de Arte y Cultura, MEDUCA, Chiriquí. Presidente del Movimiento Literario “Furtivos, literatura, arte, cultura”.

Alcides Fuentes, David, Chiriquí, Republic of Panama, 1973. Member of the Singer-Songwriters´ Movement of Panama “Tocando Madera. La gira”, with whom he has recorded the album “Tocando madera la gira volumen 1” (2011).He has published the following books, in poetry: “Los acertijos de Sofía”, winner of the IPEL Awards, 2017, and “Estuve antes”, 2018, Editorial La Chifurnia, El Salvador; in short story:“La dama teje un sol sobre el arado”, winner of the IPEL Awards, 2019. He is a multidisciplinary artist who has ventured into both scenic and plastic arts. Coordinator of the Department of Arts and Culture of the Ministry of Education, MEDUCA, in the province of Chiriquí. He is also the President of the Literary Movement “Furtivos: literature, arts and culture.”