LJILJANA GRUBAČ: UGAO POSMATRANJA

Ljiljana Grubač

UGAO POSMATRANJA

Znate gospodine, vi ste sigurno neki inspektor, jesam li pogodila? Rekla bih po stavu, a bogme, i po godinama! Blizu smo mi, ja sam šezdeset peto! Znači, inspektore, stanem ja to veče pored ovog prozora, ja uvek tako uveče, kad su ove vrućine, malo da se rashladim, znate, stojim i, verujte mi, tačno me nešto preseče, ovde s leve strane. Eto, to je bio znak, kao da me je sâm Bog namestio da stojim u prozoru, da budem svedok. Ima pravde. Dolijaće on. Ničija nije do zore… Moram da se prekrstim…. Oni su naišli zajedno, odmah sam pomislila da su momak i devojka, nisam videla po mraku da l’ se drže za ruke, gledala sam, al’ nisam mogla da vidim, ne radi ova sijalica ispred zgrade, zvala sam već četiri puta da promene, sve kažu uneli smo u sistem, gospođo, ali ne dolaze. Tačno sam osetila da nešto nije kako treba, svega mi, čim sam ih videla. Nešto su pričali, sve sam se naprezala da čujem šta govore, al’ ne moš’ ih čuti, k’o da su usta kamenjem napunili, ništa nisam razumela. Nešto: „Prâvo… imam… nemaš… ne možeš“. Kažem vam, ništa mi nije bilo jasno. I kako su došli tu, na ovaj ćošak ovde, počeli da viču kao pomamljeni. “Ne smeš ti to da uradiš!“ viče on, a ona viče: „Smem i nema toga ko će da mi zabrani!“. Ja se onda nagnem da bolje vidim, malo je falilo da padnem, al’ ne vredi, ovo je stara zgrada, tako su nekad gradili da ne možete da vidite šta je iza ćoška, nju samo sleva, njega samo s desna, profesionalno… ili profilno, ne znam koji je stručni izraz. Pa on opet: „Ne možeš to da mi uradiš!“, a ona se prodere još više od njega: „A šta si ti meni uradio!“. I onda tišina nekoliko sekundi, pa puče, ja  mislila ova prok… ova deca ovde iz komšiluka opet bacaju petarde, i onda – tajac. Posle svi počeli da izlaze na terase, te ja brže-bolje izletim, ovako u papučama i ovoj kućnoj haljini, da mi neko ne uzme muštuluk… Devojka leži kao proštac, rupa jedna crvena ovde na glavi, ništa više. Tu ja shvatim da je bio pištolj, ali nisam ja to uopšte tako zamišljala, znate. Ja sam mislila to kad pukne iz takve blizine, rascveta se kao bulka. Momka nigde, nestao, ali sigurno ćete ga vi uhvatiti, kažem, pravde ima. Možda ga i grize savest… Ako imate još pitanja, inspektore, ja ću odgovoriti, ako imate neku sliku da mi pokažete, kao ono u filmovima što pokazuju, možda bih ga prepoznala, mislim da bi mi sa slikom bilo lakše, nisam ga baš dobro videla, ali ipak sam bila najbliže od svih, ko će da ga prepozna ako neću ja…

Naravno da ću vam reći sve što sam videla, ali ja sam videla tako malo. Samo sam prošla biciklom pored tog mesta. Ništa drugo ne znam.

Znači, vraćala sam se sa svoje standardne rute, idem od kuće do velikog parka, vozim pet krugova i nazad. Prošla sam pored te zgrade, čula sam da se neki ljudi svađaju, verovatno sam ih i videla perifernim vidom,  ali nisam se ni okrenula ni zaustavila. Uvek gledam svoja posla. Nikad nisam dobro prošla kad sam nekom htela da pomognem. Već sam bila na vrhu ulice kad sam čula da je nešto puklo, ali ni tad se nisam zaustavila. Ne znam… mislila sam petarda ili vatromet. Nisam mislila da je važno.

Volela bih da to nikada nisam videla. Ili ako sam već morala da vidim, da sam bar bila sama … Ovako ne znam kakve će ona imati posledice. Strašno mi je! Izvinite što plačem. Samo trenutak… mogu… mogu da dâm izjavu…

Mislim da je bilo oko dvadeset pet do osam jer sam žurila da stignem da okupam Dijanu i stavim je da spava. Ona leže oko osam. Prošle smo kroz parkić u naselju i izbile na prilaz parkingu, a onda skrenule između zgrada. I onda, baš na ćošku… izvinite, molim vas, ne mogu da se kontrolišem… Naišle smo tačno u trenutku kada je taj čovek izvadio pištolj i pucao. Bilo je tako strašno, taj zvuk, užasno jak, odjeknuo je, odbio se o zgrade. Nikad pre toga nisam čula pucanj iz pištolja. Kad sam shvatila šta se dešava, uzela sam Dijanu u naručje i okrenula se, ali sam bila toliko zbunjena, ja sam se okrenula, a ona je mogla sve da vidi preko mog ramena…Oprostite… Stajala sam tako, nisam smela da se pomerim od straha, mislila sam napašće i nas, ne znam šta sam mislila, tresla sam se… Ne znam koliko sam stajala, kad sam se okrenula, devojka je ležala na betonu, usta su joj bila otvorena, oči ukočene… crna duga kosa ulepljena krvlju. Ostaće mi ta slika. Čoveka nigde nije bilo.

Čika buuum. Čika trči u pâk. Teta padne pâva.





Ljiljana Grubač je bila među ovogodišnjim finalistima natječaja Festivala europske kratke priče (FEKP), kao i autorka čiji je rad uvršten u zbornik Rotari kluba Mediana Niš za ovu godinu. Zajedno s radovima ostalih polaznika Radionice kreativnog pisanja njene priče se nalaze na sajtu Partizanske knjige. U septembru će biti učesnik projekta Write the Change za mlade, još neafirmisane autore s prostora Crne Gore, Srbije, Makedonije i Kosova. Diplomirala je i magistrirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bavi se usmenim i pisanim prevođenjem s italijanskog i engleskog jezika.

Darija Žilić: Sarajevski fragmenti

Darija Žilić

Sarajevski fragmenti

U tuđim stanovima i zemljama mogu se dogoditi samo dva moguća kretanja: endogeno i egzogeno.Vraćanje u sebe, oslobođeno »vremena svijeta« ili izlazak na ulicu na kojoj raskopčavaš košulju u trenu. Možeš pisati o lomu, ili se sjećati prvog aktivizma. Upravo u tome leže ovi zapisi iz jednoga grada. U suočavanju s tamom i svjetlom koje postoji na mjestima gdje prestaju uređene ceste i autoputovi. Proveo si desetljeće misleći o zemljama koje su tu blizu, ali nikad nisi shvatio kako one utječu na tvoje, na bilo čije identitete… Moj otac rođen je blizu rijeke Une, ali mi tamo nikad nismo prešli granicu. I često sam se pitala što je preko. Divljina ili mir? Sad kad ne postoji mjesto s kojeg mjerimo razdaljinu, sve se odjednom povezalo.


* * *

Pogled s terase stana na Skenderiji. Rujanske crvene jabuke u vrtu i strmo stepenište koje vodi na vrh brijega. Noću ili u rano jutro slušala sam korake onih koji su se spuštali u grad ili uspinjali prema brijegu. Ujutro bih prevodila roman turske autorice: dijelove u kojima se miješaju film i tzv. stvarnost. Događa se ubojstvo, ali je li to samo na ekranu ili je glavna junakinja u opasnosti? Televizor u dnevnom boravku uopće nisam pogledala, niti upalila. Nije mi smetala tišina. Spisateljica Lela B. Njatin, moja slovenska prijateljica, rekla mi je da kad smo u tuđim stanovima, u tuđim zemljama, vrijeme tjeskobe nastupa oko 17 sati. Tada treba skuhati čaj i polako ga piti. Tad, rekla bih, treba poći na balkon i rukama ubirati jabuke. U zraku. Kao neke zračne korice topline. I vrijeme snatrenja ili rekapitulacije samo se od sebe otvara, kao rajski vrt u kojem djetinjstvo i zrelost postaju cjelina.


* * *

Jabuke snimljene kroz prozor restorana s heljdinim specijalitetima. Negdje između Tuzle i Sarajeva. Tamo nas je povela Ferida. Isto takvo stablo i još uvijek rumene jabuke bile su u vrtu stana na Skenderiji, odmah blizu rijeke. Odakle heljda usred Bosne? Saznajem, neki je Srbin povratnik dobio poticaj da otvori restoran usred divljine. Ugodno namješten, kao kuća iz bajke na koju nalete umorni putnici. Gledala sam jabuke koje nitko neće ubrati. Prirodu, puno zelenila svuda. I kad sam dolazila u Sarajevo, toliko prirode, kao da se nikad tu nije događalo ništa vezano za povijesno, ratno. Očišćeno bar prividno od tragova koji bi mogli govoriti o Vremenu. Bili smo izvan svega, kao u Raju, u kojem su naokolo samo crvene jabuke…


* * *

Svakodnevno sam se sa Skenderije spuštala do centra. Prelazila preko Eiffelovog mosta ili Latinske ćuprije. Koliko mostova na toj »maloj« rijeci! Bili su topli rujanski dani, pravo ljeto, pa sam često išla i sjenovitim putem uz Likovnu akademiju. Jedan dan vraćah se u stan s dvije vrećice. U jednoj namirnice, u drugoj tri neka neobična sata, komplet kupljen na Baščaršiji. To sam kupila sebi za poklon. Na jednom satu su rimski, na ostala dva arapski brojevi. Ja hodam brzo ko vojnik, čak i na visokim petama, ali upravo blizu mosta opazih Milu Stojića. Eno ga u razgovoru. Grlimo se jer se nismo uspjeli vidjet u Tuzli. Nekad mu napišem nešto: npr. da mi je bilo lijepo u Iranu. A on se prepadne da ću se vratiti tamo i nosit hidžab. Veli: Nemoj! I odoh ja dalje nakon lijepog susreta. Kraj Akademije kupujem dvije knjige: poeziju Muniba Delalića, kojeg dosad nisam čitala, i roman Filipa Davida. U stanu poslijepodne raspremam te satove i odlučujem da neću u njih staviti baterije. Nek stoji Vrijeme bar na tom mjestu, gdje spajaju se svjetovi različitih brojki. Popodne, na terasi pročitah Delalićeve stihove koji bi se mogli odnositi i na Milu: »Od tad me to i muči: Ima li tuge veće/ i nepravde, nego kad se Hercegovac/ pod snijeg, u sleđenu zemlju meće!«


* * *

Pokraj nekih mostova na Miljacki nalaze se klupe. Odmah na početku. Na tim klupama sjede bračni parovi ili djeca. Zapitala sam se ‒ zašto ne sjede negdje uz put prema gradu, na klupi s koje se gledaju rijeka, zgrade ili most? Promatrala sam jedan par nekoliko minuta, očekujuci jedan susret. Gledali su u nekom neodređenom smjeru, jer s tog mjesta nije se jasno vidio ni grad, ni rijeka, niti planine… Kao da su gledali gore, ili su se zbog izostanka vanjske perspektive zagledali prema sebi, prema onom Ja koje se nalazi niti na mostu, niti na putu. Ili su možda pred mostom kao lađari-čuvari ispraćali ljude s jedne na drugu obalu, iz Ovog u Onaj svijet ili obrnuto…





Darija Žilić, rođena 1972. u zagrebu, diplomirala povijest i komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Autorica 12 knjiga ogleda i kritika, poezije, proze, intervjua. Dobitnica nagrade Kiklop za najbolju knjigu poezije 2010. godine (Pleši, Modesti, pleši) i nagrade Julije Benešić za najbolju knjigu eseja 2010. godine (Muza izvan geta).

Darko Cvijetić: Svitanje

Darko Cvijetić

JESAMOĆE

Goran je dvije godine na Televiziji titlovao sapunice. Potom pozajmljivao glas u crtanim filmovima.
Dvaput bio zec, pa srna. I ptica, mogao je letjeti.
Kod kuće imao psića na baterije. Zatim je sreo Anu. Imala je na oba očna kapka istetoviranu po suzu.
Ana je plakala svana.
Goran iscrtan iznutra.

SVITANJE

Brkata Zora na bolničkoj patologiji već tridesetjednu godinu pere mrtve. Voli popiti koju, pa s njima priča, grdi ih, svađa se, nekad opet samo uzdiše i uzdiše…

“Ugrijem vode u loncu sebi za kafe, ali kad je neki lijep i mlad, a takvi bili momci u ratu, operem ga toplom vodom, onako mlakastom, grijeh ledenom ili curu mladu, ajooj groto moja”.

Kad se mali Borko objesio sa svojih sedamnaest, Brkata Zora iz lonca zahvatila vode koliko za dvije džezve.

Pa mu vrat oprala još okovan žičanom omčicom.

I pjevala mu i plakuckala i pjevala – da zna zora, da zna zora, koju dragu ljubim ja, ne bi zora, ne bi zora…





Darko Cvijetić, rođen 11. siječnja 1968. godine u Ljubiji Rudnik, Jugoslavija, danas BiH, pjesnik, prozaist, redatelj i dramaturg u Pozorištu Prijedor. Član P.E.N. Centra BiH, Društva pisaca BiH, te Hrvatskog društva pisaca. Objavio desetak knjiga pjesama, zbirku kratkih priča Manifest Mlade Bosne i roman Schindlerov lift.

Ivana Maksić: Vejavica

Ivana Maksić

VEJAVICA

*
Kada mu je, tokom pregleda, rekla: lezite na krevet, legao je bočno i sklupčao se kao fetus.

*
Medicinski tehničar koji je trebalo da me izmeri, i to najpre težinu, visinu, pa obime, uzima metar i pokušava da opiše kružnicu oko moga struka, ali tako da me ne dodirne. Nelagoda prelazi sa njegovih ruku, na brojke i metar, potom se kružno širi, u talasićima, česticama zagušljive ordinacije. Na moje dobronamerno negodovanje da mere nisu sasvim tačne, pošto je, mereći struk, u najmanju ruku izmerio kukove, pokušava još jednom, ali opet prateći vazduh sâm. Jer njegov cilj nije da me izmeri, nego da me ne dotakne. Kada bi se moglo ne dodirnuti, kao što se hoda na prstima, kao lopov ili ubica, bez otisaka, rukavicama. Zapisuje provizornu cifru, a potom, na istovetan način, meri i kukove. Nije važno da li su brojke tačne, metodologija je dosledna.


*
Lete dve sove (ženke). Jedna je promakla veoma blizu prozorskog okna, i dok sam na prstima prilazila, nestala je, da bi se stvorila druga, daleko lepša, odveć egzotična, koja me je znatiželjno gledala, šeretski i zavodnički, čak usporivši let. I tek pri tom lelujavom, hipnotičkom usporavanju, mogla sam da vidim nežno paperje oko oba njena oka: zagasito plavo, tamno zeleno, ljubičasto i ružičasto, nijanse koje su podsećale na rep pauna, ali sa toplim zenicama – kibucima – u središtu.


*
Objašnjava mi zašto žene ne bi trebalo da se šminkaju, pominje gejše, prirodnu lepotu, manire, i rukom prikazuje imaginarni grafikon u smeru talasa koji bi precizno markirao rast i opadanje broja žena koje koriste šminku, u zavisnosti od njihove starosne dobi, kao svaki nesuđeni surfer zatomljen u zemlji bez okeana.


*
Tuđi strah i neodlučnost mi treba baš koliko i krvlju natopljen uložak.


*
Rodila sam iznebuha, kako mi naknadno kažu, već odraslu bebu sklupčanu u pozi koja se zove dečak. Priključuju mi infuziju nekim tupim i kratkim iglicama koje na svojim vrhovima imaju oblogu od plastike, dok ja ležim gotovo blaženo, preporođeno, a ne samo porođeno, kao da nikada do sada nisam ni želela devojčicu. Da li tako izgleda postporođajna amnezija? Sve misli talasasto poređane u jedno dobro je, i sve je u redu, u pokušaj da se oseti ima li nečega osim utrnulosti među nogama, izuzev stranog tela gaze zgrudvane u nemu loptu melanholije koja sada popunjava mesto odakle dolaze novorođeni.


*
Negde na polovini puta, vidim crno vozilo, za koje, tek kad se približi, mogu ustanoviti da su pogrebna kola neobično oblih, čak modernističkih linija. Crna koža razapeta je preko žičanih konstrukcija. Prilikom povratka kući, vidim da je na ulazu neko zakucao drvene poluge, u obliku oštre, invazivne poruke: samo do mog ulaza, bebo! Neke slike, ulja na platnu, one tople, narandžaste – nedostaju; druge se pominju u šifrovanom pismu čije prispeće bih najradije da opozovem. Shvatam da mi te slike ne trebaju, mogu ih pokloniti, ali najpre – ostaviti pred ulazom – tako da će znati baš onaj koji treba da ih pokupi. Silazim niz stepenice i vidim druga, još veća pogrebna kola, zajedno sa orkestrom, simetrično smeštenim u dva polukruga, dve krajnje duhovite spirale. U ruci mi je ključ, pojma nemam šta otključava.

*
Na njenim platnima portreti deluju kao maske (skulpture), ljušture i odlivci. Crna podloga daje efekat spaljenosti koja je naknadno minuciozno izgrebana tananim iglicama. Na jednoj, tzv. španski češalj, nije nikakav očekivani detalj, već je (dok niko ne gleda) figura izrasla u beličastog duha koji se nadvija nad savršeno spokojnom, kovrdžavom glavom zagledanom u stakleni izlog iza mog i tvog tela.





Ivana Maksić (1984.) piše poeziju, crtice, eseje i prevodi sa engleskog jezika. Objavila je knjige poezije O telo tvori me (2011.), Izvan komunikacije (2013.), La mia paura di essere schiava (na italijanskom: 2014.) i Jaz sem tvoj propagandni film (IGNOR, 2018.). Poezija joj je uvrštena u nekoliko ex-yu zbornika i antologija. Trenutno radi na rukopisu kratke prozne forme Vejavica.

Nadija Rebronja: Bijela dirka

Nadija Rebronja

bijela dirka

-proveo je jedan dio vječnosti u kavezu pokazujući posjetiocima neobičnu boju kože, neobičan pogled, neobičan osmijeh. možda je, kažu, bio nesretniji od onih čije su kože bile preparirane, čiji su zubi bili ukrasi u ormarima. pobjegao je na datum koji je sada negdje praznik.

-svaki je datum u nekoj zemlji dan pobjede nad nepravdom. svaki je datum istovremeno i dan kada se velika nepravda negdje desila. na velike praznike ljudima odsjeku jezik pa ih tjeraju da progovore, da pjevaju himne, da misle o bojama zastave, o bojama kože, da se plaše dodira.