umor prosečnog kapetana plovidbe
za Titanik su govorili da je praktično nepotonjiv,
ili nepotopiv; nisu čak ni rekli, već napisali.
pita me: šta ćemo sada sa mnom?
i da li je to to što se dešava kraj,
hoće li ikada videti svoju kuću ponovo, ko su
ovi ljudi koji je hrane i daju joj lekove i uključuju
televizor i navode je da udari u u ledeni breg:
„da li se kaže ledeni?”
(kaže se, možeš li da čitaš uopšte?)
„ne mogu, ne vidim i nemam strpljenja”
za Titanik su rekli da je ženskog roda,
kažem joj, nisu rekli, već napisali;
isplovio je iz Sautemptona,
bila sam tamo i okean je delovao
manje nego što ga se sećam
sa palube
(da li ti je dosadno?) ona
ćuti nekoliko trenutaka pa:
„strašno mi je dosadno”
kaže i udari
u vrh smrznute gromade
koja će se jednom ipak istopiti
i parket će se dići poput planine
i komšije će neumorno lupati na vrata
dok budemo sedeli na ostavinskim raspravama,
a njene kosti budu prah na gomili,
mekan breg, nečujan i zbrinut
jadranska magistrala
posude od rostfraja u hotelu na samom dnu
poluostrva Jadran: tekstura breskve iz kompota
urezuje se u žuljeve nepoznatog porekla
zasvrbi me kao ujed komarca glas:
Branko Š. Novaković, kapetan prve klase,
ulazi u kafanu u Kninu i predstavlja se
sa hotelskog balkona sumrak se proteže
preko stena i borova i neonskih svetala
koja turistima služe kao tračak nade
u toj kafani, koju je kasnije podojila država,
stolovi teški i drveni. preda mnom sada
zlatni ram stolica mlak kao mlečni sladoled
trudim se da ne mislim ni na šta,
noć je topla i ne pripada nikome,
pa ni meni. zarivam glavu u čašu vode
napetost između sećanja i istorije, ponavljam,
napetost između onoga što mi je rečeno
zalazak i ništa
fotografišemo svetlo odavno nestalo,
čiji put do nas, nežan i estetičan, zapravo je
krajnje neprivlačan fenomen, čista nostalgija;
iskre na površini vode dvoume se pod borovima.
prošlost je skok lastišem, i to ležeran:
zašto bi bila ponor? ne razumem, kažem,
ali ako ostaviš knjigu i digneš glavu –
kontinuirana termonuklearna eksplozija,
vrelog nebeskog tela osrednjih dimenzija,
prizor je precizan sve dok nevina glava
dečaka, najmlađeg sina nemačke porodice na
odmoru, ne zakloni jedini preostali zrak
polupodmornica vuče decu nad prosečnim
morskim dnom: odakle su je doneli? nakon
zalaska na mene je red –
postoji li išta strašnije od popodneva
Juni srbijanskih pjesnikinja uredila Ana Marija Grbić
Maša Seničić (Beograd, 1990) posvećena je u svom radu raznim oblicima teksta, od poetskih, preko novinarskih, do akademskih. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i u okviru iste institucije završila master Teorije dramskih umetnosti i medija. Seničič je sarađivala na raznorodnim domaćim i međunarodnim projektima: u polju filma i filmskih festivala kao autorka, moderatorka, koordinatorka, predavačica, a zatim u pozorištu, kao dramaturškinja i spisateljica (Jugoslovensko narodno pozorište, Bitef/Hartefakt, Zrenjaninsko narodno pozorište “Toša Jovanović”) i u medijima, kao glavna urednica i saradnica (pre svega na BeforeAfter.rs te na Milicamagazine.com). Ko-selektorka je programa Hrabri Balkan (Festival autorskog filma), jedna od osnivača udruženja Filmkultura i mentorka edukativnih programa ove i drugih neformalnih inicijativa. Njena proza i poezija prevođene su na desetak jezika, a objavljivane su, uz povremene eseje rubnog oblika, u domaćim i regionalnim časopisima (Poezija, Polja, Letopis Matice srpske, Zent, Povelja, Prosvjeta, Dometi, Buktinja…), zbornicima (Rukopisi, Dostojno jest, Ovo nije dom, Čiji grad?, Nikog na trgovima) i na onlajn portalima (Agon, Eckermann, Libela, Strane, Kritična masa, Proletter…). Za svoju prvu zbirku pesama, “Okean”, dobila je nagradu Mladi Dis za 2015. godinu, dok je njena druga knjiga poezije, “Povremena poput vikend-naselja” (Treći Trg/Srebrno drvo, 2019) osvojila priznanje “Dušan Vasiljev”. Seničić pohađa Doktorske naučne studije Teorije dramskih umetnosti, medija i kulture (FDU) i na istom fakultetu sarađuje u nastavi na osnovnim akademskim studijama (na predmetu Teorija filma). Fokusirana je na samostalne interdisciplinarne projekte i publikacije, te arhitekturi sećanja i digitalnoj humanistici. Knjiga je zanima i kao struktura, i kao tekst, i kao štampani objekat.
