Jutarnje naravoučenije

Razmisli šta to znači da si
uz dobru nameru ustala iz kreveta
prošlosti
rutinski uradila naravoučenije
išla sa jutrom obešenim o kuk
kao malo dete koje traži, i traži,
ne nađe, ali dobije.

Malo si sela na ivicu sunca
topla tečnost ti klizi preko uboda.

Novo postavljanje stola.
Ništa na svom mestu
pa opet posluži
polako se navikavaš na još jedan isti ručak
morske igle ti se zabadaju
i poput visokih potpetica nose te dalje, lepše.

More je negde, ali ne daleko i
misliš kako je njemu teže kako je drugom lakše.

Tamo, stari prozori gledaju u biljke koje
se osećaju samo usred leta,
a ti si tada odavno na drugom mestu –
u kosi pronalaziš
značenje jutra.

Početak rođenog dana

Danas je bio dan za zapaliti sveće
odgristi fitilj,
oguliti kamen (umesto kolena)
popiti more – ovako ili onako.
Ali danas se seli
u stare konobe ili
na more gde svetle ribe.

Danas je duša ostavljena u temelju
između drugog i trećeg sprata gde
Točimo.

Ritualno.

Sutra se mreža drži oko vrata
a ne oko nogu.
Pliva se između rebara, ključno, prsno.
Sutra se krvna slika razlaže na talase
u mračnim komorama.

Danas je dan za posaditi cveće i sveće
da se prime u kamenu
i plamen, i koren i
život.

Na jednoj maloj čudnoj uvali mora

leži
ono što smo bili,
dok drugi gledaju
ono što jesmo.
I jedno i drugo pere more.

A ima i jedna mala čudna ravnica
gde se dolazi bez pitanja
gde raste korov kojim se hrane
i neko čudno bilje koje
miriše na leto i
male bele ptice.
I jedno i drugo pere znoj.

Ima jedna mala čudna neravnina
odakle potičemo.
Tu voda kruni kamen
pa se on oblikuje kako vodi prija.
To je ta različitost u moći:
neko udara, neko (se) oblikuje.

Ima jedna mala čudna uvala
gde se sastaju more i (ne)ravnice
gde mladost glođe svoju kosu
i ispljune potomke.
Na kamenu raste cvet preko kojeg
neko pređe
i okonča.

RADMILOVIĆ, Gorica (1992). Diplomirala i masterilala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Odseku za srpsku književnost i jezik. Zaposlena kao stručni saradnik na projektu Leksikon pisaca srpske književnosti u Matici srpskoj. Piše poeziju, prozu, pozorišnu kritiku i naučne radove. Objavila knjigu poezije pod naslovom Striži masku, konak nemaš (2017). Priredila: Pavle Solarić, Ulog uma čelovečeskoga (1808) (sa Milenom Zorić), Novi Sad 2019; Jovan Ljuštanović, Pozorište kroz zečje uši, Novi Sad 2021.