NEDŽAD IBRAHIMOVIĆ: RAZGOVOR O ISTORIJI BOLESTI

Nedžad Ibrahimović

RAZGOVOR O ISTORIJI BOLESTI

Konačno znam, velim,
zašto ne voliš Cuaronov film
“Gravity” i zašto ne voliš roniti.
Zašto?
Anđeo!
Pali anđeo, misliš?
Wendersov, onaj koji je zbog ljubavi
odbacio krila.
I radi tebe sam postala
smrtna!? Kad god te ostavim samog
ti popucaš po šavovima.
Smije se i odlazi.
Na 118. stranici Kulenovićeva romana
koji čita podvukla je citat iz Pascala: “Beskrajni
prostori neba me užasavaju.”
Svojim djetinjim rukopisom je dopisala:
24.3.2010., prva srijeda našeg poznanstva

KAD DRUGAČIJE PADNE, LJUBAVNA PJESMA

Deset godina smo zajedno
više-manje
I dok usisava prašinu zlatne
čestice kovitlaju joj se oko glave
kao aura
Mogao si ovo i ti nekada, veli

Prašina je kozmičkog porijekla
i jedan je pjesnik strahovao
da će drugačije pasti
kad padne na njega

To što usisavaš, to je
kosmičkog porijekla
, kažem i
mislim na romantičarske pjesnike
koji su se družili sa zvijezdama

Dok preuzimam cijev usisivača
ona više nema auru i oko mene se
ulančavaju Audijevi prstenovi

Draga, kad nam ono ističe
registracija?

REZIDENCIJA

Uzeo sam je bez pitanja drsko
na kraju hodnika tat obični
Ništa nije tako pusto kao biblioteka
bez bibliotekara kao knjiga
bez čitaoca

Sa zanosom i strepnjom počinjem
čitati najljepši dio svog djetinjstva
A onda kao dječak pred prvi seks
Nakon stranice i po napuštam
svoju želju Odustajem

Bojim se da to nije to velim
prijatelju kod koga ću zanoćiti
prije nego ujutro pođem u Skopje
na rezidenciju za pisce
Nije to to

Kod njega spavam u krevetu
u kojem je na proputovanju
umro zajednički prijatelj
iz djetinjstva I sasvim mi je
udoban taj krevet, prijateljev, dok
mislim kako bi svakako
jednom trebalo napraviti i neku
rezidenciju za čitaoce





Nedžad Ibrahimović rođen je 1958. godine u Tuzli. Završio Pedagoški fakultet u Osijeku a postdiplomski studij iz književnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Doktorirao na Filozofskom fakultetu u Tuzli iz oblasti književnosti Bosne i Hercegovine. Završio televizijske studije na Media-akademiji u Hilversumu (Nizozemska). Utemeljivač i glavni i odgovorni urednik časopisa za kritiku i umjetnost teorije Razlika/Difference (razlika-differance.com). Nagrađen prvom nagradom Fondacije za kinematografiju BiH za scenarij za igrani film ”Kuća na otoku”. Nagrađen nagradom Fondacije za izdavaštvo BiH za knjigu pjesama ”Mala povijest smrti i pisanja”. Kao Fulbright profesor 2006-2007. predavao ”Južnoslavenski film“ i ”Južnoslavensku književnost u egzilu” na University of Washington u Seattleu (USA). Obavljao funkciju Predsjednik PEN Centra BiH 2014-2017. Na Filozofskom fakultetu u Tuzli predaje teoriju književnosti, na Univeritetu Donja Gorica u Crnoj Gori predaje teoriju filma.

FRAGMENT INTERVIEW: LAURA BARNA

Laura Barna

1. Koja pjesma, knjiga, tekst je promijenila Vaš doživljaj književnosti?


Ne mogu da izdvojim jedno, važno, najvažnije, mogu da govorim o kontinuiranom iskustvu čitanja i upoznavanja sa književnošću od svoje četvrte godine, kada sam naučila da čitam i pišem, i počela intenzivno druženje sa knjigama. Bio je to usamljenički zagrljaj deteta i sveg čovečanstva kroz pisanu reč, što je možda i krivo za kosmopolitizam iz kojeg ne nameravam da izađem. Ali postoje pisci kojima bih mogla uvek da se vratim a da nijednom od nas ne bude dosadno niti naporno. Kažem “nijednom od nas”, ni piscu ni meni, jer verujem u stalnu razmenu i uvek novo čitanje bilo kog romanesknog dela, pesme, priče, eseja… Zato se stalno vraćam pojedinim delima, što bi sada moglo zvučati kao pogubna, dosadna čak i ponižavajuća forma – KRUG, ali u koju je čovek neminovno zatvoren jer ga privlači magnetnom silom prva stavljena tačka od koje sve polazi. Ja sam je vidljivo postavila u svojoj četvrtoj godini.

2. O kojem gradu biste mogli napisati knjigu?

O svim gradovima, čini mi se sa ove distance. Ali prethodno bih morala neko vreme da proboravim u gradu o kom bih pisala, da osetim puls njegovih damara, otkucaje srca, grubost ili nežnost kože, ali i toplinu daha mesta s pamćenjem, kakvo uglavnom čuvaju svi gradovi. Ipak, možda zbog odrastanja na Mediteranu, volela bih da to bude neki morski grad. Ostrvski, na primer.

3. Poezija ili proza? Zašto?

Živim s prozom, a zaljubljena sam u poeziju. Poezija je nedovrhnutost nemira, a u njima strpljivo čuči strast Umetnosti. Možda zbog obilja nemira, nikad se nisam osmelila niti usudila da pišem pesme, znajući koliko sam slaba i nemoćna pred stihovima. Na vaše pitanje sam odavno odgovorila i sebi ali i drugima, u nekoj od svojih knjiga: Pisac i Pesnik su Hroničar i Orfejeva Lira; prvi sa odrazom i odzivom vremena po čeonim borama, krvan i sržan, drugi s muzikom u srcima vremenâ, akordima poravnanja u harmoniji, bestelesan, beskompromisan nomad; i dok se prvome sudbina licemerno iskezi prolaznošću, desi se i zaboravom, drugome se otvaraju pristupna vrata peščane bezvremenosti.

4. Na koji način se savremena književnost odnosi prema potrebi da bude društveno angažovana? Može li se književnost odvojiti od politike?

Može, naravno, iako za pisca postoji izvestan rizik da zaobilaženjem politike i politikanstava raznih vrsta, a koji su neizbežan sastojak svih svakodnevica kroz istoriju civilizacija, izgubi od svoje autohtonosti, ali i aktuelnosti. Lično, rizikujem da ne budem aktuelna. Dakle, svesno i namerno se klonim politike, ali ostajem u domenu realne društvene angažovanosti, dakako, s principima Laze Kostića: lepo, dobro i korisno.

5. Postoji li savremena književnost bez interneta?

Može se izolovati, ali ne vidim razlog zbog čega. Od onih sam pisaca, ali i lično u životu, koja živi punim plućima svoje vreme: sad i ovde. Kuknjave i evociranja prošlosti, kao jedine merodavne, od male su koristi, osim za gubitnike koji ne umeju da proizvedu sadašnjost, a koja će sutra opet pripasti prošlosti. Internet svakodnevno koristim, i mislim da nas je kao pojedince zbližio, ma gde se na ovoj planeti nalazili. Kud ćete bolje i plemenitije od toga?





Laura Barna je pripovedač, prozni pisac, romansijer i esejista. Rođena je 6. februara 1964. godine u Jazovu (Banat). Školovala se u Herceg Novom, Splitu i Beogradu (Filozofski fakultet u Beogradu, odsek: istorija umetnosti). Od 1995. godine objavljuje priče, eseje, studije, likovne kritike i stručne radove iz istorije umetnosti u domaćoj i inostranoj književnoj periodici, a piše i recenzije i predgovore (preko 270 publikovanih radova). Priče, eseji, kao i likovne kritike zastupljeni su u domaćim i inostranim antologijama, zbornicima, almanasima i godišnjacima. Dobitnica je mnogih nacionalnih književnih nagrada od kojih izdvajamo: Šumadijske metafore, 2003; Nagrada časopisa Ulaznica, 2005; Nagrada Miroslav Dereta, 2007; Nagrada Milutin Uskoković, 2008; Nagrada Srpske akademija nauka i umetnosti „Branko Ćopić“, koja se dodeljuje za negovanje srpskog jezika, 2009; Nagrada Dimitrije Mitrinović, 2009. Priče i eseji prevođeni su na mađarski, slovački, poljski i engleski. Roman Crveni presek (2015) preveden je na mađarski jezik. Član je Udruženja književnika Srbije. Živi i radi u Beogradu kao slobodni umetnik i lektor za srpski jezik.

30 GODINA OD SMRTI ĆAMILA SIJARIĆA: KAKO JE KAZIVAO ĆAMIL SIJARIĆ

Ćamil Sijarić

O modernom u poeziji

Ja ne znam šta o tome da mislim, o ovome pitanju koje je postavljeno. Ovako, recimo. Meni je došao u moju redakciju jedan pjesnik iz Sarajeva sa pjesmom i zamolio me da mu ja tu pjesmu pred njim pročitam i da mu kažem valja li ta njegova pjesma. Ja sam je pročitao glasno i ništa ja iz te pjesme nisam razumio i ja mu odgovaram ovako: ,,Pa, da, ono što se iz ove pjesme jasno vidi jeste da je to put između Priboja i Prijepolja”, on me gleda, ,,Tim putem ide autobus, vozi šofer autobus.“ Njegove oči sve veće bivaju, poizmiče se. ,,Autobus je pun putnika, i ovdje bi to nekako moglo da bude, vidi slučaja, vidi nesreće, to se iz vaše pjesme jasno vidi, autobus se najednom stropoštao u Lim.“ On se još više poizmakao od mene, oči su mu još više bile i kažem: ,,Vidi još jednog slučaja, svi su se putnici utopili, a živ je ostao samo šofer“’ Kaže on: ,,A ja to nisam mislio, ja nikad  nisam bio u Prijepolju niti u Priboju, niti tako to.“ Kažem: ,,Ne, ne. Iz vaše pjesme se jasno vidi, to se jasno vidi, ko vašu pjesmu pročita, samo ovu sliku može da stekne, ovu koju sam ja stekao.“

Šta piscu znače putovanja

Putovati znači vidjeti. Da nisam jednog dana putovao u Hazane, preko sela Goduše, ja ne bih imao priliku da vidim jednu ženu u Goduši. Nikad takvu ženu u životu nisam sreo i neka je ne sretnem. Mjesec žita do pojasa, ne žanju se još, zelena, kao voda zelena, kao nekakva voda zelena, sve pljusnu na sve žito. Ja idem putem i ja znam da taj put ne vodi u Hazane, ja moram da skrenem u lijevo da bih u Hazane stigao. Ispod puta kuća, ispred kuće žena, ženi za pojasom kudelja, u ruci joj vreteno, gleda dolje ka kući i niz tu stranu ka rijeci. Ona stoji ispod puta, ja odozgo putem idem, gleda dolje, okreće vreteno, mene ne vidi. Ja njoj odozgo sa puta: ,,Ženo, dobar dan“, ćuti ona. ,,Ženo, dobar dan“, jer ja ako nju ne pitam kako ću u Hazane ja u Hazane ne umijem otić i nikoga drugoga nemam da pitam na tom putu, na tom pravcu. Ja i treći puta: ,,Ženo, okreni se zaboga da mi kažeš nešto, pitaću te”. Ne okrenu se sasvim, malo okrenu glavu: ,,Šta, šta imaš da me pitaš?“ Kažem ja: ,,Kaži mi kako ću ja u Hazane, ja sam pošo u Hazane, ja ne znam put u Hazane, kaži mi kako ću tamo da odem“. Ona me gleda, ja stojim na putu, pobo se, kaže: ,,Da tu stojiš dan i godinu, ja ti neću kazati kako ćes ti u Hazane.“ Kažem: ,,Jadna ženo, pa ništa mi ne daješ to što mi kažeš tu jednu riječ, eto ovuda ćeš i ovuda i ovuda i hajde. „ Kaže: ,,Ništa me se ne tiče, sto godina ti tu stoj, ja ti neću kazat kako ćeš ti u Hazane“. ,,A što, ženska glavo, sad se ja naljutih, što ženska glavo nećeš da mi kažeš kako ću ja u Hazane?“, kaže: ,,Zato što mi nije drago.“ ,,A što ti nije drago?“  ,,E, nije mi drago.“ Kaže: ,,Odakle si ti?“ Kažem: ,,Haj, odakle sam. Čak iz Sarajeva i ti meni nećeš da kažeš kako ću ja u Hazane. Kaže: ,,Neću ti kazati pa da si iz sred Sarajeva, a što ja da ti kažem kako ćeš ti u Hazane, kad svako dijete malo umije u Hazane otići, a ti toliki da ne umiješ otići.“ Kažem ja: ,,Je l’ tako ženo? E, imam ja drugi način da tebe prisilim. Ispod ove tvoje kuće ova žita, sigurno su tvoja.“ Kaže: ,,No čija će bit?“ ,,E, evo sad ja ću niza žito, ja znam da ću u rijeku, pa onda putem onim, put se već vidi i tamo su Hazane.“ Kaže: ,,No đe bi bile, no tamo?“ ,,E ja ću na sred tvoga žita pravo dolje, ja ću ti žito povaljati, žito ću povrgati i ja ću otić pravo u Hazane.“ Kaže: ,,Boga mi ti bi to i učinio. Hajde jadan ovuda kud idu mudri ljudi, šta si, e ovamo kaže, pa ima zavojica, pa okreni, pa ima još jedna zavojica, pa haj Boga ti beži, ne stoj mi tu.“ Ja vidim da se ona boji da joj muž ne naiđe i da muž ne vidi da neko stoji kraj nje i ona meni lijepo pokaza put i ode.

O književim pokušajima

Danas sam uzeo pa pisao pjesme. Pisao pjesme. Nisam ja kad sam počeo ljubav nekaku tu da vodim, kad sam postao da gledam te djevojke po Skoplju , ode srce ka jednoj, ka licu njenome, zbog riječi nekakve koju mi je rekla ona meni pa ja njoj, posle ja sna nemam. Ja ne spavam, ja sutradan mjesto da se spremam za nastavu a ja pišem stihove, pišem pjesmu, pišem, pišem i što više pišem to ocjene bogme sve niže. Tako to sam ja tu ljubav plaćao. I onda taj osjećaj toga Sandžaka, toga čovjeka u Sandžaku, kakav je on, koji je on, otkud je on, šta hoće, šta mu je u glavi, koji mu je svijet u glavi, koja mu je svijest u glavi, kako se kreće, kud se kreče, kud gleda, kud me gleda? Mene je taj čovjek zanimao i ja sam pokušao da ga obradim književno. Mislim da mi je prva stopa stala na jako dobar put.

Ko je pisac

Dijete, pisac dijete, pisac je uvijek dijete. Pisac je cijelog vijeka jedno dijete jer piše, piše uglavnom ono što je u djetinjstvu u sebe unio iz života, iz prirode, iz priče. Iskustvo u djetinjstvu, to on nosi kroz cio život, i kad uzme da piše, kad se ne pisanje odluči, onda ja mislim da najveći broj njih se pretvori jednostavno u dijete, starmalo dijete, mudro dijete.

O literaturi i plemenitosti

Književnost, književnost je lijepa rečenica. Lijepa rečenica, proosjećana rečenica, treba i smisao da ima, treba i sadržinu da ima, i iz takvih rečenica, iz takvih mostova, onda vi nanižete, napravite, cijelu jednu arhitekturu pripovijetke, priče i eto vam djela. Stoga, literatura je jedna lijepa, ljudska besjeda. A toga lijepoga u ljudima grdno je mnogo, mnogo više nego što mi to možemo da pretpostavimo, jer živimo i saobraćamo jedan sa drugim površno, uzgredno dobar dan, malo i preko toga i…A šta je u njemu? Sjedimo, sjedimo ovdje pred kafanom ko da ja pred tim kafanama i u kafanama sjedim, baš ne sjedim, baš mene tamo nema. Sjedimo red jednom kafanom, četvorica smo za stolom. Dolazi, siromašak je taj kafedžija i ta mu je kafanica i baštica, sve je to sirotinjsko. Eto ga, pita jednoga, kaže: ,,Šta ćeš ti?“ Kaže: ,,Ja kafu.“ Drugoga: ,,Šta ćeš ti?“ ,,I ja kafu.“ Trećega: ,,A ti?“ ,,I ja ću kafu.“ Došao je do mene: ,,A ti?“ Kažem: ,,Ja ništa.“ Ode on. Vraća se, nosi poslužavnik, na njemu su četiri kafe. Daj onome kafu, drugome kafu, trećeme kafu, dođe do mene, spušta mi šoljicu sa kafom. Kažem: ,,Ja sam rekao ništa“, a on se posagne, pa meni na uho kaže: ,,To ti i jest ništa, no sam ja zacrnio da te ne iskobim u družini, da te ne izlišim, da te ne, ne… nek si sa njima, egal!“ Vidite koliko je to plemenito. Nit sam ja njemu rod, nit je on meni pomozi Bog, tako da može se upotrebiti. Ima kod ovog, u Hamletu Šekspirova jedna rečenica, kaže: ,,Šta je on toj da ona plače za njim, a šta on, da on plače za njom.“ Dakle, eto vidite taj osjećaj čovjeka prema čovjeku. To je to, toliko je toga plemenitog u ljudima, a literatura i jest jedna stalna potraga za plemenitim. Ne čuva se čovjek na zlu i zlo radeći, nego na svojim plemenitim djelima i akcijama i finim ljudskim željama. Time se on brani od, od prolaženja, zato mislim da i ovaj svijet iz moga kraja, toga patrijarhalnoga, tako lijepo priča i rado priča, kao Šeherezada još jednu noć, još jednu, da ne bi Šeherzada izgubila glavu, pa hiljadu noći ona priču priča. To je instinkt u čovjeku za očuvanje vrste svoje, vrste ljudske. Instinkt je jedna samoodbrana, priča je jedna samoodbrana, jedan oklop, jedan šljem da se čovjek odbrani od propadanja, od nestajanja, sjećajući se sebe, sjećajuči se prošlosti, gradeći budućnost. Pjesnik stvara, književnik, umjetnik, muzičar, slikar, vajar, ne znam šta, oni stvaraju, oni su taj alat uzeli u svoje ruke i nastavili da stvaraju ovaj svijet. I bez književnosti ovoga svijeta ne bi bilo, bez umjetnosti ljudi bi se vraćali natrag, sve bi to išlo nazad.

Za Fragment izabrala i priredila Nadija Rebronja

Izvor: Tako je besjedio Sijarić. Kazivanja Ćamila Sijarića, audio CD, priredio Dragomir Brajković, Unireks, Podgorica, 2006.

LUIS CHACÓN ORTIZ: MI VIDA COMO UN MANGA SHONEN

Luis Chacón Ortiz

A Alvin Pang

Lamento haber usado tu libro
como matamoscas. Lo tenía a mano.
El insecto dejó una enorme mancha
en el tomo, pesado gracias a las palabras adentro.
La mancha no se quita.
Se ha vuelto más grande, ha cubierto las paredes
de mi habitación. Soy la mancha.
Solía ser un insecto, ahora no existo.
He dejado mis recuerdos en algunos libros.
He sido aplastado por el peso de tus palabras.

Autorretrato

Mi corazón le pertenece a una silla.
Si salgo a pasear, pienso en lo mucho
que me gustaría estar sentado.
Amarro nuestros destinos con un cordón
invisible como fracciones en la recta numérica.
No puedo deshacerme de esta silla.
Quiero que me entierren junto a ella.
Mi cintura, su respaldar: el mismo apéndice.
Varias veces al día me levanto, me siento.
Fidelidad es lo único que me pide.

Happy Birthday To Me

En mi fiesta de cumpleaños,
un microondas me lee el horóscopo:
a los treinta todos parecemos políticos.
Los globos tienen forma de globo.
El gato se rasca el lomo contra mis piernas,
a punto de empezar una revolución.
La piñata es una colmena a la que golpeo con un bate.
Si abro la boca para apagar las velas,
se escaparán los murciélagos.





Luis Chacón Ortiz nace en San José, Costa Rica, en 1986. Estudia Filología Española en la Universidad de Costa Rica y Traducción en la Universidad Nacional. Forma parte de la Antología de la novísima narrativa breve hispanoamericana (Fundación editorial el perro y la rana, Venezuela, 2006), antes de escribir dos libros breves de poesía: El Sur (Ediciones Fecit y España, 2007), con el cual gana el certamen internacional Ángel Martínez Baigorri, y Poetry Is Fearless (Ediciones Espiral, Costa Rica, 2012). Ciudad Radiante es su primera novela.

STANA DINIĆ SKOČAJIĆ: USPAVANKA ZA GRDODRUSA

Stana Dinić Skočajić

PRED SAMO SVITANJE

Ovde si
u ovim prozorima
i u zavesama
gladna skramo

Jer nigde nema
tako prozirnoga mraka
i za tebe hranljivijeg daha
kao moga straha

što ti se uz krila
sve bežeći od tvog zeva
i uz krljušt nahvata

kao hladna rosa
za duboke majske trave
i glave cvetova
pred samo svitanje

BEZ GLAVE I TELA

Ujutru na stazi
samo kljun
krilašca
i nožice

bez glave i tela

Kao da je dete nemani
pokušalo da nacrta
pticu

ČEŽNJA ZA STRAHOM

Svi su te se
ustravljivali

A kada bi zimi
dugo lenčario među korenjem
rano proleće je prožimala
masovna čežnja

za strahom

na koji si ih
eonima navikavao

U TOME JE STVAR

Ti takođe doručkuješ
ručaš i večeraš
u tome je stvar
o kojoj se ćuti

Ponekad se nekome smiluješ
pa zaspiš bez večere

Pred zoru ćeš zato
još sanjiv
sažvakati bana državu
i sa čistog neba
kao da otkidaš džinovske ribizle
ubrati avion
pun putnika

USPAVANKA

Uhvatim sebe
kako ti pevušim

Buji paji Grdodruse
snom deteta

O kada bi prilegao
kad bi barem trenuo

smislili bi lako jadni
kako da te iznesemo





Stana Dinić Skočajić je rođena u Strumici, Makedonija. Živi u Nišu. Piše poeziju i prozu. Radila je na radiju i televiziji. Jedan je od pokretača časopisa za kritiku Niški analitičar. Bila je umetnički direktor Književne kolonije Sićevo. Autor je održivog projekta Dani Stevana Sremca i pokretač nagrade Stevan Sremac. U časopisu Gradina uređivala prozu. Dobitnica je nagrada Milica Stojadinović Srpkinja i Slaviša Nikolin Živković. Zastupljena je u brojnim antologijama od kojih je najnovija antologija srpskih pesnika Mačke i slikari (Dubravka Đurić, Biljana Obradović) nedavno objavljena u Americi. Prevođena je na engleski, ruski, španski, italijanski, poljski, bugarski i makedonski jezik. Članica je Društva književnika i književnih prevodilaca Niša, kao i Srpskog književnog društva. Objavljene knjige: Gladna tama, poezija, Bigz, 1996; Mrtvi smo ozbiljni, priče, Narodna knjiga, 2001; Strašne strasne veze, roman, Narodna knjiga, 2002; Tu si, ptičice, priče, Narodna knjiga, 2004; Noć u golom vrtu, pesme, Narodna knjiga, 2006; Vlažni cvil, pesme, Narodna knjiga, 2008; I povedi me tamo, pesme, biblioteka Stefan Prvovenčani, 2010; Teglice za bubice, pesme, KOV, 2015; Biće snega, pesme, Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, 2017; I neka mi neko posle kaže, priče, Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša, 2018; Ako moram zdravo da se hranim, knjiga za decu i odrasle, Niški kulturni centar, 2019.

SAFIJA VEHABOVIĆ – PARGANLIJA: NEKO SASVIM DRUGI

Safija Vehabović – Parganlija

FARK

Zvuk kabale na jezeru Sapandža
oživljava oktobar.
Tvoj miris nanosi vjetar sa
zapadne strane.
Sjedim na obali i oplakujem
genocid lišća.
Žena u šarenim dimijama mi
pruža slatko od kestena.

Konačno, shvatam da sam na
Istočnoj strani,
daleko od putanje tvojih obrva.

DISKONEKCIJA

Slika muškarca sa
šeširom i cigaretom
među prstima
se zamrznula.
Prespavat ću ovo proljeće.

ZADNJE PUTOVANJE

Narukvica od rudrakshe se prekinula.
Možda nas je zato na putu za Grčku
napustio posljednji čovjek,
čist kao pogled svećenika.

NEKO SASVIM DRUGI

Njene ruke više ne mirišu na život.
Djevojka sa pomorandžama je
napustila tijelo
nekadašnje djevice.

REMINISCENCIJA

Jučer je lopoč isplivao iz
bookmarkera koji sam dobila kao
poklon iz Kine.
Posmatram kako davi slova i
čini isto što ja svakom cvijetu – ubija ih.

Tada sam shvatila da ova kuća
ne zaslužuje ljepotu i zato sam
otkinula ružine glave i položila ih u
knjigu pjesama.

Kada sumrak zakrvari grad,
na mjesto tvog zakupljenog groba,
položit ću pjesme i presovano cvijeće.





Safija Vehabović-Parganlija – završila Srednju muzičku školu i Filozofski faklutet u Zenici. Trenutno pohađa magistarski studij na istoimenom fakultetu. Dobitnica nagrade Slovo Gorčina i prve nagrade za mladog pjesnika na Ratkovićevim večerima poezije. Autorica je dvije zbirke poezije: Sapfini magijski harfovi i Kuda odletješe Ibrahimove ptice?  Članica je nekoliko poetskih grupa i učesnica raznih poetskih manifestacija. Poezija joj je objavljivana u mnogim domaćim i stranim časopisima i zajedničkim zbirkama poezije.

KABIR: SAKHI

Minijatura iz 1825. prikazuje Kabira koji radi na tkanju tkanine i razgovara sa jednim od svojih učenika

*

Zašto trčati okolo i vodu nuditi?
U svakoj kući more postoji
Ako je žedan čovjek bilo koji
Na ovaj ili onaj način će piti

*

Tri svijeta su kavez
Vrlina i porok – mamac razasut
Svako stvorenje je lovina
A jedan je lovac – smrt

*

Naprijed su stube uske
Pozadi su slomljene… i provalija
Iza zastora je Ljepota
Daleka… koja opija

*

Majmun i njegov dreser
Čovjek sa svojim umom
On čini da skače i igra
On ga vodi svojom rukom

*

Dijamant je na tržnici pao
I tamo u prašini ostao
Mnogo zauzetih budala prođe
Onaj koji traži – nađe

*

Dobio si ljudsko rođenje
Šansu za dobitak ti si propustio
U točak postojanja si pao
I pljusak šamara dobio

*

Slatka riječ je biljka ljekovita
Gorka rijeć je strijela ubojita
Kada kroz kapije uha uđe
Cijelo tijelo pokida i prođe

*

Ulica ljubavi je veoma uska
U nju ne staju dvojica posvema
Kad je mene bilo nije bilo Boga
Sad kada je Bog tu, sada mene nema

*

Ako si istinit:
Kletve te ne mogu dohvatiti
Niti te smrt može ubiti
Putujući od istine do istine
Šta te može uništiti?

Izabrao i preveo Hamza Halitović





Kabir je bez sumnje jedan od najznačajnijih pjesnika Indije i jedan od najutjecajnijih mislilaca ovog potkontinenta. Rođen je u muslimanskoj porodici u Benaresu sredinom petnaestog vijeka, a u svojoj mladosti izučavao je indijsku duhovnu tradicju i filozofiju poznatu pod imenom advaita. Inače je Kabir živio povučenim životom radeći kao tkalac, a imao je i jedan neformalni krug učenika. U razgovoru sa svojim učenicima on je, u trenucima nadahnuća, izgovarao svoju poeziju koja bi tada bila zapisana a kasnije i kopirana, na taj način su se na stotine Kabirovih pjesama proširile cijelom Indijom, a on je za veoma kratko vrijeme stekao ogromnu slavu koja traje i dan-danas. Njegove pjesme je po prvi put na engleski jezik preveo Rabindranath Tagore i objavio u Londonu 1915. godine, a od tada su prevedene gotovo na sve značajanije svjetske jezike. Postoji nekoliko oblika njegove poezije, najkraći oblik, kojim se ovo djelo bavi, su pjesme zvane sakhi, koje se sastoje od jednog stiha u kojem se sažima jedna pouka i jedna misao.

Hamza Halitović je rođen 1984. godine u Novom Pazaru, osnovno i visoko obrazovanje završio je u Skoplju. Dosada je izdao sedam djela na bosanskom, srpskom i makedonskom jeziku. Dio njegovih djela istražuje spcifični odnos između poezije i filozofije, jedno od njih je i knjiga koja nosi naslov Kabir – Reč Suštine, a posvjećena je slavnom indijskom pjesniku/filozofu Kabiru koji je živio i stvarao u petnaestom vijeku. Ovo djelo je objavila izdavačka kuća Utopia iz Beograda.

ĐORĐE KUBURIĆ: PESMA

Đorđe Kuburić

PESMA

Žmurim.
Ne pišem je,
ne sanjam je.
Samo je žmurim.
Snatreća je, krhka, i lomna.
Hoću da sačuvam je takvom.
Da odnegujem je.
Nek bude sama i slobodna.
Da nadleti mutno nebo
i uzleti do plavetnog azura.
Izvan svakog zla.





Đorđe Kuburić rođen je godine 1958. u Bačkom Petrovom Selu. Diplomirao na novosadskom Filozofskom fakultetu (odsek za jugoslovenske književnosti i svetsku književnost). Piše poeziju. Bavio se, dugo, rok, filmskom, pozorišnom i književnom kritikom. Objavi, tu-i-tamo, poneki prikaz ili esej. Živi u Subotici.

EMINA SELIMOVIĆ: JEDNA STRAST BERTRANDA RUSSELLA

Emina Selimović

ODNOS ARBITARNOSTI

Često mislim
na osjetljive stvari
duboko unutar svoga tijela.
Osjetljive stvari
koje su samo moje
kao srce,
i nervi i utroba.
Oni su moji
ali nikada neću moći
da ih dotaknem
baš kao ni tebe.
Jer si i ti samo melodija
u mojoj glavi
sa riječima koje mogu pjevušiti.

ISKUŠENJA

Dok sam bila djevojčica
za vrijeme ljetnih večeri
trčala bih po putu i u dlanove
hvatala svjetleće bube
a onda ih čvrsto stiskala
da ne pobjegnu
jer teško je pustiti da ode
baš ono što najviše želiš.
Tada nisam razmišljala o tome tako,
na način
da svaka buba koja je prošla kroz moje prste
i umanjila savršenstvo
na ovom svijetu,
uvećat će ga na budućem.

NEŠTO POSVE NEVAŽNO

Samo u trenu
dok vjetar s njegovog lica
odnosi osmijeh
i sablazan pada
moguće je nazrijeti lik
iz kojeg nikome nikad
neće biti jasno
da mi nema spasa.

CANIMIN IÇI

Osjećam se kao lik iz nekog romana,
U isto vrijeme romantično i
Nadrealno
Dovoljno da ti kažem
Volim tvoje odgovore,
Bez pitanja i pune nedoumica
Tako nešto bi napisao samo pjesnik
Rečenica koja ispunjava
Moj um
Sjećanjima na mirise
I okuse iz djetinjstva
Blizak si mi
I previše ličan
Ali i istovremeno
Mnogo udaljen
Kao šećer rastopljen
U čaši vode
Koju pijem da ne
Dehidriram.

JEDNA STRAST BERTRANDA RUSSELLA

Čovjek kojeg volim
i čovjek kojeg znam
ni po čemu nisu slični.
Ali čovjek kojeg znam vjerno
održava sliku čovjeka
kojeg volim.
To je kao kad je pri posljednjem susretu
Ibn Rušd pitao Ibn Arebija
Možemo li putem racionalne spoznaje otkriti istinu?
Rekao je da, a učinio
Ne.
Zbog neke druge spoznaje.

ŽIVOTNA PUNINA

Trenutak je jedina realnost
koju mogu podnijeti
a da je ne želim promijeniti.
Kao onaj
u kojem sjediš u prvom redu
a ja vidim svoje biće
kako se odvaja od mene, prilazi ti iza leđa i grli te.
Ili onaj u kojem pružaš ruku
pa kažeš
I meni je drago što sam te vidio.

Trenutak je stanje koje osjećam
dok gledam kako hodaš između ljudi,
sjediš u restoranu,
stojiš iza govornice.
Ne mogu ćuti niti vidjeti ništa drugo
jer jedino o čemu mislim
su riječi pjesnika
“Nemjerljivo je važno
što se upravo sada
nalazim na ovom mjestu.”





Emina Selimović rođena 1991. godine u Zenici. Završila Filozofski fakultet u Zenici, odsjek za bosanski/hrvatski/srpski jezik i književnost, i time stekla zvanje profesora za bosanski/hrvatski/srpski jezik i književnost. Oblast kojoj je više posvećena je književnost, bavi se pisanjem poezije i dobila jednu od najznačajnijih nagrada za poeziju u Bosni i Hercegovini, nagradu Mak Dizdar za neobjavljenu zbirku. Nakon osnovnog studija u Zenici, završila i postdiplomski studij na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, na odsjeku Književnosti naroda BiH. Odbranila magistarski rad pod naslovom Elementi postmodernizma i nova osjećajnost u poeziji Zilhada Ključanina kod prof. dr. Sanjina Kodrića. Zbirka poezije Genocid u Crazy Horesu joj je objavljena 2016. godine u izdavačkoj kući Dobra knjiga. Dobila prvu nagradu na Ratkovićevim večerima poezije u Bijelom Polju za drugu zbirku Ademove suze, koja je objavljena 2018. godine u Bijelom Polju. Godine 2018. objavljena joj je i treća knjiga, prerađena verzija njenog magistarskog rada, pod naslovom Postmodernizam i nova osjećajnost u poeziji Zilhada Ključanina. Objavljivala tekstove i poeziju u bosanskohercegovačkim časopisima, kao i časopisima regiona.

NADIA MIFSUD MUTSCHLER: THIS WORLD'S NOT ROUND / NO, NO ES REDONDO EL MUNDO

Nadia Mifsud Mutschler

autumn (1) (à nu)

(translated from the Maltese by Albert Gatt)

the tree across from ours
relaxed its arms last night
it struck me as I drew
the curtains this morning
naked, staring blankly at me –
a crucifix black and rigid
planted in violation of its rights
against the backdrop of a dull grey sky
and tall melancholy buildings
I thought
how can this be … ?
where have I been… ?

until the wildly swirling leaves
a loud impudent yellow
in the middle of this mournful street
caught my thoughts and dragged them
elsewhere…
the kids have slept and woken up again
and grown some more
they’ve slept and dreamed and
woken up with questions
that irk me, that I’d like to bury

in their eyes, too
there is no mercy left

otoño (1) (à nu)

(translated from the Maltese by Antoine Cassar)

esta noche se soltó los brazos
el árbol de enfrente
me sorprendió al correr
las cortinas esta mañana
fijándose en mí, desnuda –
un crucifijo negro, tundido
plantado contra su voluntad
sobre un fondo grisáceo
de cielo y hormigón
me dije
¿será posible … ?
¿y yo dónde estaba … ?

hasta que las hojas en remolino
un grito amarillo
en medio de esta calle de luto
me atrapó los pensamientos
y los arrastró a otro lado…
los niños durmieron y se levantaron
y crecieron un poco más
durmieron y soñaron y
se despertaron llenos de preguntas
que me fastidian y quisiera enterrarlas

ni siquiera en sus ojos
queda algo de piedad

this world’s not round (for S.)

(translated from the Maltese by the author)

no, this world’s not round
it has sharp edges that hurt
just like the whetted words
your dad would hurl
at your mum’s face
those words would crash into the walls
then land onto your lap
and you’d plait them with your doll’s hair
thinking you’d get rid of them

you learnt your colours
chin resting on the kitchen table
your mum’s hand feverishly scattering
a fistful of pills
on a flowered plate
you thought
they might crackle like fireworks
in the furthest corners of her head
or melt rainbow-like
in the bitter black of her eyes

you learnt by heart
all the once upon a time’s
and the happily ever after’s

you’d clasp the tales tight
in the sad stillness of your room
you’d savour them
suck on every word
then tuck them beneath your blanket
you thought
they might soften the narrowness of the paltry world
that grew in you with your mother’s sobs
and the roughness of your dad

you believed in those words
even when you were no longer little
you held on to them as to dear life
carrying them around
as you would a pastel-coloured talisman
and you never understood
why it was that
in this tangled world of yours
where everything always seems
upside down and inside out
the princes ended up as frogs
and not the other way round

your hand shakes
as you spread a fistful of pills
white as death
you reckon they’ll detonate in your mind
like a colourful grand finale

you let your hair down
turn out the lights
take off your clothes
lie on the floor

rot away some more

no, no es redondo el mundo (para S.)

(translated from the Maltese by Antoine Cassar)

no, no es redondo el mundo
tiene filos agudos que hieren
como las palabras punzantes
que tu padre lanzaba a ciegas
en el rostro de tu madre
palabras que rebotaban en la pared
para terminar en tu regazo
y que tú ibas recogiendo
y las trenzabas en el cabello de la muñeca
como para deshacerte de ellas

aprendiste los colores
con el mentón apoyado
en la encimera de la cocina
mientras la mano trémula de tu madre
esparcía un puñado de píldoras
en un plato floreado
tú las imaginabas
estallar cual fuegos de artificio
en las más lejanas esquinas de su mente
o bien derretir cual caleidoscopio
en el negro amargo de sus ojos

te aprendiste de memoria
todos los érase una vez
y todos los y comieron perdices

los abrazabas fuerte
en la triste quietud de tu cuarto
los masticabas, te chupabas
hasta la última palabra
los escondías bajo la frasada
creías
que suavizarían la estrechez
de este mundo ceñido que creció contigo
entre los sollozos de tu madre
y la rudeza de tu padre

creías en esas palabras
también cuando creciste
te seguías agarrando a ellas
las llevabas contigo a todas partes
cual talismán
cual almendras confitadas
mas nunca entendiste
por qué, en la maraña de tu mundo,
donde todo te parecía
boca abajo y al revés,
los príncipes terminaban siendo ranas
u no al contrario

tu mano trémula
esparce un puñado de píldoras
blancas como la muerte
te las imaginas estallar en tu mente
todos los colores
cual fuegos de artificio

te desatas el pelo
apagas la luz
te quitas la ropa
te tumbas en el suelo

y te pudres un poco más


his hand between my thighs / Viva la Vida

(translated from the Maltese by Albert Gatt)

there is his hand between my thighs
searching for answers
other women may have denied
keep still – he said
his other hand creeps up beneath my top, a little tight
keep still – he said
his lips ingratiate themselves a little more
lisping cigarette-stained nothings in my ear
there’s a white tree printed above my navel
that I don’t want him to find
my breasts get squeezed some more
(I think he might be trying to milk me)
and my mind retreats
trying to piece together a wholly different world

there’s a handsome young lad
waiting for me behind the church
the full moon dozing in the pupils of his eyes
while a silver sea dances with the stars
I know him well, he’s my own age
I can recall the pair of little mites we were
squatting in conspiracy
on the warm tiles in the yard
whispering secret after secret
watching his grandmother rinsing prickly pears
in buckets made of zinc
laughing, sputtering, nearly choking on the chunks
of watermelon that his mother liked to serve
Viva la Vida

tonight I want him to see my breasts
I’ll whisper his name in his ear
let him kiss me, touch me
anywhere he wants – I want to feel his long hair on my skin
his hands on my breasts
his tongue teasing my navel
his lips propagating the white tree
printed on my belly
I want him to gorge himself on me
and splutter on my juices
only to start again
Viva la Vida

there’s this man’s obstinate chin prowling beneath her top, a little tight
there’s a sickening taste of cigarettes
like a beam stuck in her throat
there are his rough hands on her hips
wanting to part her thighs
keep still – he said
there is her hand a sticky crush around his cock
and fear mingling with the quease
go on – he said
I’m sure you think it’s fun

su mano entre mis muslos / Viva la vida

(translated from the Maltese by Antoine Cassar)

tengo su mano entre mis muslos
va buscando respuestas
que otras mujeres tal vez no le dieron
calla – me dice
con la otra mano que sigue husmeando
bajo mi camiseta algo tiesa
calla – me dice
sus labios se cuelan un poco más
me susurra sandeces con sabor a cigarrillo
sobre el ombligo tengo un arbolito blanco
y no quiero que lo encuentre
mis senos se estrujan un poco más
(tal vez quiere ordeñarme)
mi mente se repliega
y procura ensartar otro mundo

hay un joven muy hermoso
que me espera detrás de la iglesia
la luna llena se mece en sus pupilas
y el mar de plata baila con los astros
lo conozco bien, somos del mismo año
recuerdo cómo éramos, dos renacuajos
a cuclillas sobre las baldosas del patio
cálidas como un baño
así cuchicheábamos secreto tras otro
observábamos al abuelo que zambullía
los chumbos en los cubos de zinc
nos reíamos, nos ahogábamos, casi
casi nos atragantamos en las sandías
que nos daba su madre
Viva la vida

esta noche pienso revelarle mi pecho
pienso susurrarle su nombre en los oídos
dejarle besarme, tocarme
donde quiera – quiero sentir su cabello sobre mi carne
sus manos en mi pecho tierno
su lengua cosquillearme el ombligo
sus labios fecundar el arbolito blanco
estampado en mi barriga
quiero que se revuelque en mí
que se ahogue en mi jugo
y que vuelva a comenzar
Viva la vida

tiene el mentón de este tipo que va husmeando
empecinado bajo su camiseta algo tiesa
tiene su sabor repugnante a cigarrillo
pegado como una viga en la garganta
tiene sus toscas manos en las caderas
quiere partirle los muslos
calla – le dice
tiene la mano espachurrada y rociada
alrededor de su polla
el temor se mezcla aún con el mareo
sigue – le dice
sé que te está gustando





Born in Malta in 1976, Nadia Mifsud moved to France twenty years ago. She currently lives in Lyon. To date, she has published two books of poetry, żugraga (2009) and Kantuniera ’l bogħod (Edizzjoni Skarta, 2015), winner of the 2016 National Book Prize (poetry section). Her debut novel, Ir-rota daret dawra (kważi) sħiħa (Merlin Publishers) was released in 2017 and was shortlisted for the 2018 National Book Prize. Her short stories have been published in several anthologies, both in Malta and abroad. Mifsud has also translated into French some of the strongest voices in Maltese contemporary literature. As an active member of Inizjamed, she is involved in the organization of the Malta Mediterranean Literature Festival that takes place annually at the end of August.

Nacida en Malta en 1976, Nadia Mifsud se mudó a Francia hace veinte años, y hoy vive en Lyon. Żugraga (Peonza), su primera colección de verso en maltés, fue publicado en diciembre 2009. En 2016, recibió el Premio Nacional de literatura de Malta para su segunda colección de poemas. En 2017 se publicó su primera novela en maltés, que fue finalista del Premio Nacional en 2018. Sus relatos cortos han sido publicados en Malta y en el extranjero en varias antologías. Traductora literaria profesional, Mifsud ha traducido en francés las obras de algunos de los poetas y prosistas más celebrados de la literatura maltesa contemporánea. Es miembro activo de Inizjamed, asociación cultural y literaria que organiza el Festival de la Literatura Mediterránea de Malta todos los años.