Žmurim. Ne pišem je, ne sanjam je. Samo je žmurim. Snatreća je, krhka, i lomna. Hoću da sačuvam je takvom. Da odnegujem je. Nek bude sama i slobodna. Da nadleti mutno nebo i uzleti do plavetnog azura. Izvan svakog zla.
Đorđe Kuburić rođen je godine 1958. u Bačkom Petrovom Selu. Diplomirao na novosadskom Filozofskom fakultetu (odsek za jugoslovenske književnosti i svetsku književnost). Piše poeziju. Bavio se, dugo, rok, filmskom, pozorišnom i književnom kritikom. Objavi, tu-i-tamo, poneki prikaz ili esej. Živi u Subotici.
Često mislim na osjetljive stvari duboko unutar svoga tijela. Osjetljive stvari koje su samo moje kao srce, i nervi i utroba. Oni su moji ali nikada neću moći da ih dotaknem baš kao ni tebe. Jer si i ti samo melodija u mojoj glavi sa riječima koje mogu pjevušiti.
ISKUŠENJA
Dok sam bila djevojčica za vrijeme ljetnih večeri trčala bih po putu i u dlanove hvatala svjetleće bube a onda ih čvrsto stiskala da ne pobjegnu jer teško je pustiti da ode baš ono što najviše želiš. Tada nisam razmišljala o tome tako, na način da svaka buba koja je prošla kroz moje prste i umanjila savršenstvo na ovom svijetu, uvećat će ga na budućem.
NEŠTO POSVE NEVAŽNO
Samo u trenu dok vjetar s njegovog lica odnosi osmijeh i sablazan pada moguće je nazrijeti lik iz kojeg nikome nikad neće biti jasno da mi nema spasa.
CANIMIN IÇI
Osjećam se kao lik iz nekog romana, U isto vrijeme romantično i Nadrealno Dovoljno da ti kažem Volim tvoje odgovore, Bez pitanja i pune nedoumica Tako nešto bi napisao samo pjesnik Rečenica koja ispunjava Moj um Sjećanjima na mirise I okuse iz djetinjstva Blizak si mi I previše ličan Ali i istovremeno Mnogo udaljen Kao šećer rastopljen U čaši vode Koju pijem da ne Dehidriram.
JEDNA STRAST BERTRANDA RUSSELLA
Čovjek kojeg volim i čovjek kojeg znam ni po čemu nisu slični. Ali čovjek kojeg znam vjerno održava sliku čovjeka kojeg volim. To je kao kad je pri posljednjem susretu Ibn Rušd pitao Ibn Arebija Možemo li putem racionalne spoznaje otkriti istinu? Rekao je da, a učinio Ne. Zbog neke druge spoznaje.
ŽIVOTNA PUNINA
Trenutak je jedina realnost koju mogu podnijeti a da je ne želim promijeniti. Kao onaj u kojem sjediš u prvom redu a ja vidim svoje biće kako se odvaja od mene, prilazi ti iza leđa i grli te. Ili onaj u kojem pružaš ruku pa kažeš I meni je drago što sam te vidio.
Trenutak je stanje koje osjećam
dok gledam kako hodaš između ljudi,
sjediš u restoranu,
stojiš iza govornice.
Ne mogu ćuti niti vidjeti ništa drugo
jer jedino o čemu mislim
su riječi pjesnika
“Nemjerljivo je važno
što se upravo sada
nalazim na ovom mjestu.”
Emina Selimović rođena 1991. godine u Zenici. Završila Filozofski fakultet u Zenici, odsjek za bosanski/hrvatski/srpski jezik i književnost, i time stekla zvanje profesora za bosanski/hrvatski/srpski jezik i književnost. Oblast kojoj je više posvećena je književnost, bavi se pisanjem poezije i dobila jednu od najznačajnijih nagrada za poeziju u Bosni i Hercegovini, nagradu Mak Dizdar za neobjavljenu zbirku. Nakon osnovnog studija u Zenici, završila i postdiplomski studij na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, na odsjeku Književnosti naroda BiH. Odbranila magistarski rad pod naslovom Elementi postmodernizma i nova osjećajnost u poeziji Zilhada Ključanina kod prof. dr. Sanjina Kodrića. Zbirka poezije Genocid u Crazy Horesu joj je objavljena 2016. godine u izdavačkoj kući Dobra knjiga. Dobila prvu nagradu na Ratkovićevim večerima poezije u Bijelom Polju za drugu zbirku Ademove suze, koja je objavljena 2018. godine u Bijelom Polju. Godine 2018. objavljena joj je i treća knjiga, prerađena verzija njenog magistarskog rada, pod naslovom Postmodernizam i nova osjećajnost u poeziji Zilhada Ključanina. Objavljivala tekstove i poeziju u bosanskohercegovačkim časopisima, kao i časopisima regiona.
the tree across from ours relaxed its arms last night it struck me as I drew the curtains this morning naked, staring blankly at me – a crucifix black and rigid planted in violation of its rights against the backdrop of a dull grey sky and tall melancholy buildings I thought how can this be … ? where have I been… ? until the wildly swirling leaves a loud impudent yellow in the middle of this mournful street caught my thoughts and dragged them elsewhere… the kids have slept and woken up again and grown some more they’ve slept and dreamed and woken up with questions that irk me, that I’d like to bury
in their eyes, too there is no mercy left
otoño (1) (à nu)
(translated from the Maltese by Antoine Cassar)
esta noche se soltó los brazos el árbol de enfrente me sorprendió al correr las cortinas esta mañana fijándose en mí, desnuda – un crucifijo negro, tundido plantado contra su voluntad sobre un fondo grisáceo de cielo y hormigón me dije ¿será posible … ? ¿y yo dónde estaba … ? hasta que las hojas en remolino un grito amarillo en medio de esta calle de luto me atrapó los pensamientos y los arrastró a otro lado… los niños durmieron y se levantaron y crecieron un poco más durmieron y soñaron y se despertaron llenos de preguntas que me fastidian y quisiera enterrarlas
ni siquiera en sus ojos queda algo de piedad
this world’s not round (for S.)
(translated from the Maltese by the author)
no, this world’s not round
it has sharp edges that hurt
just like the whetted words
your dad would hurl
at your mum’s face
those words would crash into the walls
then land onto your lap
and you’d plait them with your doll’s hair
thinking you’d get rid of them
you learnt your colours
chin resting on the kitchen table
your mum’s hand feverishly scattering
a fistful of pills
on a flowered plate
you thought
they might crackle like fireworks
in the furthest corners of her head
or melt rainbow-like
in the bitter black of her eyes
you learnt by heart all the once upon a time’s and the happily ever after’s you’d clasp the tales tight in the sad stillness of your room you’d savour them suck on every word then tuck them beneath your blanket you thought they might soften the narrowness of the paltry world that grew in you with your mother’s sobs and the roughness of your dad
you believed in those words
even when you were no longer little
you held on to them as to dear life
carrying them around
as you would a pastel-coloured talisman
and you never understood
why it was that
in this tangled world of yours
where everything always seems
upside down and inside out
the princes ended up as frogs
and not the other way round
your hand shakes
as you spread a fistful of pills
white as death
you reckon they’ll detonate in your mind
like a colourful grand finale
you let your hair down
turn out the lights
take off your clothes
lie on the floor
rot away some more
no, no es redondo el mundo (para S.)
(translated from the Maltese by Antoine Cassar)
no, no es redondo el mundo
tiene filos agudos que hieren
como las palabras punzantes
que tu padre lanzaba a ciegas
en el rostro de tu madre
palabras que rebotaban en la pared
para terminar en tu regazo
y que tú ibas recogiendo
y las trenzabas en el cabello de la muñeca
como para deshacerte de ellas
aprendiste los colores
con el mentón apoyado
en la encimera de la cocina
mientras la mano trémula de tu madre
esparcía un puñado de píldoras
en un plato floreado
tú las imaginabas
estallar cual fuegos de artificio
en las más lejanas esquinas de su mente
o bien derretir cual caleidoscopio
en el negro amargo de sus ojos
te aprendiste de memoria todos los érase una vez y todos los y comieron perdices los abrazabas fuerte en la triste quietud de tu cuarto los masticabas, te chupabas hasta la última palabra los escondías bajo la frasada creías que suavizarían la estrechez de este mundo ceñido que creció contigo entre los sollozos de tu madre y la rudeza de tu padre
creías en esas palabras
también cuando creciste
te seguías agarrando a ellas
las llevabas contigo a todas partes
cual talismán
cual almendras confitadas
mas nunca entendiste
por qué, en la maraña de tu mundo,
donde todo te parecía
boca abajo y al revés,
los príncipes terminaban siendo ranas
u no al contrario
tu mano trémula
esparce un puñado de píldoras
blancas como la muerte
te las imaginas estallar en tu mente
todos los colores
cual fuegos de artificio
te desatas el pelo
apagas la luz
te quitas la ropa
te tumbas en el suelo
y te pudres un poco más
his hand between my thighs / Viva la Vida
(translated from the Maltese by Albert Gatt)
there is his hand between my thighs searching for answers other women may have denied – keep still – he said his other hand creeps up beneath my top, a little tight – keep still – he said his lips ingratiate themselves a little more lisping cigarette-stained nothings in my ear there’s a white tree printed above my navel that I don’t want him to find my breasts get squeezed some more (I think he might be trying to milk me) and my mind retreats trying to piece together a wholly different world
there’s a handsome young lad waiting for me behind the church the full moon dozing in the pupils of his eyes while a silver sea dances with the stars I know him well, he’s my own age I can recall the pair of little mites we were squatting in conspiracy on the warm tiles in the yard whispering secret after secret watching his grandmother rinsing prickly pears in buckets made of zinc laughing, sputtering, nearly choking on the chunks of watermelon that his mother liked to serve Viva la Vida tonight I want him to see my breasts I’ll whisper his name in his ear let him kiss me, touch me anywhere he wants – I want to feel his long hair on my skin his hands on my breasts his tongue teasing my navel his lips propagating the white tree printed on my belly I want him to gorge himself on me and splutter on my juices only to start again Viva la Vida
there’s this man’s obstinate chin prowling beneath her top, a little tight there’s a sickening taste of cigarettes like a beam stuck in her throat there are his rough hands on her hips wanting to part her thighs – keep still – he said there is her hand a sticky crush around his cock and fear mingling with the quease – go on – he said I’m sure you think it’s fun
su mano entre mis muslos / Viva la vida
(translated from the Maltese by Antoine Cassar)
tengo su mano entre mis muslos va buscando respuestas que otras mujeres tal vez no le dieron – calla – me dice con la otra mano que sigue husmeando bajo mi camiseta algo tiesa – calla – me dice sus labios se cuelan un poco más me susurra sandeces con sabor a cigarrillo sobre el ombligo tengo un arbolito blanco y no quiero que lo encuentre mis senos se estrujan un poco más (tal vez quiere ordeñarme) mi mente se repliega y procura ensartar otro mundo
hay un joven muy hermoso que me espera detrás de la iglesia la luna llena se mece en sus pupilas y el mar de plata baila con los astros lo conozco bien, somos del mismo año recuerdo cómo éramos, dos renacuajos a cuclillas sobre las baldosas del patio cálidas como un baño así cuchicheábamos secreto tras otro observábamos al abuelo que zambullía los chumbos en los cubos de zinc nos reíamos, nos ahogábamos, casi casi nos atragantamos en las sandías que nos daba su madre Viva la vida esta noche pienso revelarle mi pecho pienso susurrarle su nombre en los oídos dejarle besarme, tocarme donde quiera – quiero sentir su cabello sobre mi carne sus manos en mi pecho tierno su lengua cosquillearme el ombligo sus labios fecundar el arbolito blanco estampado en mi barriga quiero que se revuelque en mí que se ahogue en mi jugo y que vuelva a comenzar Viva la vida
tiene el mentón de este tipo que va husmeando empecinado bajo su camiseta algo tiesa tiene su sabor repugnante a cigarrillo pegado como una viga en la garganta tiene sus toscas manos en las caderas quiere partirle los muslos – calla – le dice tiene la mano espachurrada y rociada alrededor de su polla el temor se mezcla aún con el mareo – sigue – le dice sé que te está gustando
Born in Malta in 1976, Nadia Mifsud moved to France twenty years ago. She currently lives
in Lyon. To date, she has published two books of poetry, żugraga (2009) and Kantuniera
’l bogħod (Edizzjoni Skarta, 2015), winner of the 2016 National Book Prize
(poetry section). Her debut novel, Ir-rota
daret dawra (kważi) sħiħa (Merlin Publishers) was released in 2017 and was
shortlisted for the 2018 National Book Prize. Her short stories have been
published in several anthologies, both in Malta and abroad. Mifsud has also
translated into French some of the strongest voices in Maltese contemporary literature.
As an active member of Inizjamed, she is involved in the organization of the
Malta Mediterranean Literature Festival that takes place annually at the end of
August.
Nacida en Malta en 1976, Nadia
Mifsud se mudó a Francia hace veinte años, y hoy vive en Lyon. Żugraga
(Peonza), su primera colección de verso en maltés, fue publicado en
diciembre 2009. En 2016, recibió el Premio Nacional de literatura de Malta para
su segunda colección de poemas. En 2017 se publicó su primera novela en maltés,
que fue finalista del Premio Nacional en 2018. Sus relatos cortos han sido
publicados en Malta y en el extranjero en varias antologías. Traductora literaria
profesional, Mifsud ha traducido en francés las obras de algunos de los poetas
y prosistas más celebrados de la literatura maltesa contemporánea. Es miembro
activo de Inizjamed, asociación cultural y literaria que organiza el
Festival de la Literatura Mediterránea de Malta todos los años.
Znate gospodine, vi ste sigurno neki inspektor, jesam li pogodila?
Rekla bih po stavu, a bogme, i po godinama! Blizu smo mi, ja sam šezdeset peto!
Znači, inspektore, stanem ja to veče pored ovog prozora, ja uvek tako uveče,
kad su ove vrućine, malo da se rashladim, znate, stojim i, verujte mi, tačno me
nešto preseče, ovde s leve strane. Eto, to je bio znak, kao da me je sâm Bog
namestio da stojim u prozoru, da budem svedok. Ima pravde. Dolijaće on. Ničija
nije do zore… Moram da se prekrstim…. Oni su naišli zajedno, odmah sam
pomislila da su momak i devojka, nisam videla po mraku da l’ se drže za ruke, gledala
sam, al’ nisam mogla da vidim, ne radi ova sijalica ispred zgrade, zvala sam
već četiri puta da promene, sve kažu uneli smo u sistem, gospođo, ali ne dolaze.
Tačno sam osetila da nešto nije kako treba, svega mi, čim sam ih videla. Nešto
su pričali, sve sam se naprezala da čujem šta govore, al’ ne moš’ ih čuti, k’o
da su usta kamenjem napunili, ništa nisam razumela. Nešto: „Prâvo… imam… nemaš…
ne možeš“. Kažem vam, ništa mi nije bilo jasno. I kako su došli tu, na ovaj ćošak
ovde, počeli da viču kao pomamljeni. “Ne smeš ti to da uradiš!“ viče on, a ona viče:
„Smem i nema toga ko će da mi zabrani!“. Ja se onda nagnem da bolje vidim, malo
je falilo da padnem, al’ ne vredi, ovo je stara zgrada, tako su nekad gradili
da ne možete da vidite šta je iza ćoška, nju samo sleva, njega samo s desna,
profesionalno… ili profilno, ne znam koji je stručni izraz. Pa on opet: „Ne
možeš to da mi uradiš!“, a ona se prodere još više od njega: „A šta si ti meni
uradio!“. I onda tišina nekoliko sekundi, pa puče, ja mislila ova prok… ova deca ovde iz komšiluka
opet bacaju petarde, i onda – tajac. Posle svi počeli da izlaze na terase, te
ja brže-bolje izletim, ovako u papučama i ovoj kućnoj haljini, da mi neko ne
uzme muštuluk… Devojka leži kao proštac, rupa jedna crvena ovde na glavi,
ništa više. Tu ja shvatim da je bio pištolj, ali nisam ja to uopšte tako
zamišljala, znate. Ja sam mislila to kad pukne iz takve blizine, rascveta se
kao bulka. Momka nigde, nestao, ali sigurno ćete ga vi uhvatiti, kažem, pravde
ima. Možda ga i grize savest… Ako imate još pitanja, inspektore, ja ću
odgovoriti, ako imate neku sliku da mi pokažete, kao ono u filmovima što
pokazuju, možda bih ga prepoznala, mislim da bi mi sa slikom bilo lakše, nisam
ga baš dobro videla, ali ipak sam bila najbliže od svih, ko će da ga prepozna
ako neću ja…
…
Naravno da ću vam reći sve što sam videla, ali ja sam videla tako
malo. Samo sam prošla biciklom pored tog mesta. Ništa drugo ne znam.
Znači, vraćala sam se sa svoje standardne rute, idem od kuće do velikog
parka, vozim pet krugova i nazad. Prošla sam pored te zgrade, čula sam da se
neki ljudi svađaju, verovatno sam ih i videla perifernim vidom, ali nisam se ni okrenula ni zaustavila. Uvek
gledam svoja posla. Nikad nisam dobro prošla kad sam nekom htela da pomognem. Već
sam bila na vrhu ulice kad sam čula da je nešto puklo, ali ni tad se nisam
zaustavila. Ne znam… mislila sam petarda ili vatromet. Nisam mislila da je
važno.
…
Volela bih da to nikada nisam videla. Ili ako sam već morala da
vidim, da sam bar bila sama … Ovako ne znam kakve će ona imati posledice.
Strašno mi je! Izvinite što plačem. Samo trenutak… mogu… mogu da dâm izjavu…
Mislim da je bilo oko dvadeset pet do osam jer sam žurila da
stignem da okupam Dijanu i stavim je da spava. Ona leže oko osam. Prošle smo
kroz parkić u naselju i izbile na prilaz parkingu, a onda skrenule između
zgrada. I onda, baš na ćošku… izvinite, molim vas, ne mogu da se kontrolišem…
Naišle smo tačno u trenutku kada je taj čovek izvadio pištolj i pucao. Bilo je
tako strašno, taj zvuk, užasno jak, odjeknuo je, odbio se o zgrade. Nikad pre
toga nisam čula pucanj iz pištolja. Kad sam shvatila šta se dešava, uzela sam
Dijanu u naručje i okrenula se, ali sam bila toliko zbunjena, ja sam se
okrenula, a ona je mogla sve da vidi preko mog ramena…Oprostite… Stajala sam
tako, nisam smela da se pomerim od straha, mislila sam napašće i nas, ne znam
šta sam mislila, tresla sam se… Ne znam koliko sam stajala, kad sam se
okrenula, devojka je ležala na betonu, usta su joj bila otvorena, oči ukočene…
crna duga kosa ulepljena krvlju. Ostaće mi ta slika. Čoveka nigde nije bilo.
…
Čika buuum. Čika trči u pâk. Teta padne pâva.
Ljiljana Grubač je bila među ovogodišnjim finalistima natječaja Festivala europske kratke priče (FEKP), kao i autorka čiji je rad uvršten u zbornik Rotari kluba Mediana Niš za ovu godinu. Zajedno s radovima ostalih polaznika Radionice kreativnog pisanja njene priče se nalaze na sajtu Partizanske knjige. U septembru će biti učesnik projekta Write the Change za mlade, još neafirmisane autore s prostora Crne Gore, Srbije, Makedonije i Kosova. Diplomirala je i magistrirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bavi se usmenim i pisanim prevođenjem s italijanskog i engleskog jezika.
Svake sedmice kupovao Mi je bingo tiket iako je Često govorio kako je On moja lutrija «Mi smo jedno drugom lutrija», rekao je O, Muhamede, skini Svoj plašt i zagrni me Dok plafon u mojoj Kući otpada, dok sjedim U memljivoj kuhinji i gulim krompire a sat je zaustavljen Voljela bih ti skuhati čorbu i gledati te dok pušeš u kašiku Vatra u šporetu bi se razbuktala, zidovi bi svjetlucali i moj stanodavac bi zaboravio doći po stanarinu Sjela bih do tebe i mi bismo se smijali tvojim ahbabima i mojim pjesmama Vidio bi koliko sam Slična tebi Propovijedajući želju Da se oslobodnim Stalnosti mržnje prema Onima koji preziru siromaštvo I moju kuću I kad bi došlo vrijeme da Ideš vratila bih ti tvoj Plašt, jer tebi je Potrebniji «Pođi sa mnom», ti bi rekao a ja bih odmahnula brzo odrješito «Cvjetaju ruže», rekla bih ti i ti bi sve razumio i otišao bi sam
DVOJBA SAMICE
Posao je meni sve Iz bolnice na biciklo Kao što sam i kod kuće Ali pješice Sve ove godine vjetar Nijedan dan nije stao Deset godina pedalam Uz more Plaže su puste i na njima je na stotine galebova I njih hrane ljudi Koji tuda tumaraju Ja nikad nisam stala Princip je jači od Slijepe ptice Okrećem glavu i vidim Naše jabuke u cvatu Da mi je doživit da Stanem ispod i sve Ovo zaboravim Jutros mi otac reče Da mu više ništa ne šaljem «Skidate sa mrtvaca i donosite nama», tako reče A ja sam posuzila I od muke zapalila I baš moja šefica bahnu Nisam je iz daljine Prepoznala Čak i ako sam bila Jedna od njih Više nisam Kuda sada da idem
TRGOVINA
Ta me pobožna žena preko puta Vječito strijeljala pogledima Zbog lepršavih haljina Zbog golih ramena u septembru Zbog muškaraca s kojima sam Čavrljala u dvorištu Moja majka je radila u pošti I žena je dolazila provjeravati svoju poštu iako nije morala Samo da bi joj rekla «Srela sam Hanu, nosi neke crvene štramplice», ili «Znaš li gdje ti je Hana sada» Onda je majka zvala mene i Derala se kako je cijeli život Sramotim «Gdje sam pogriješila, gdje?», i psovala me minut dva Poslije sam saznala da ta Pobožna žena sa svojim sinovima U brdima peče rakiju, i šljivu i krušku, I da je inače prodaje za deset maraka A kad je trampi sa Srbima s Ozrena Za drva ili ugalj onda njima daje za osam ili za sedam čak u zavisnosti od vrste drveta ili uglja Kad mi je neki dan preko ograde Dobacila «Selam alejć cura», Samo sam okrenula glavu A ona je stegnula svitnjak na dimijama I promrmljala, ali dovoljno glasno «Da se hoće uvesti šerijat pa bi ti vidjela svoje» Ja se nadam da neće Bilo bi šteta sve te rakije Baš šteta
POSLJEDNJE RIJEČI
Podložila sam vatru Sabranim djelima jednog Razvikanog bosanskog pisca Nisu htjela odmah da se upale Vjerovatno Zbog toga što je napolju padala Jaka kiša Nekoliko puta morala sam Pročačkati mašicama Sabrana djela partijskih pisaca stvorena su Za potpaljivanje I za uspijeh kod mladih spisateljica dajući im krila dok bog umire u ružičastim laptopima u njihovim knjižicama koje nosaju kao karmine Da li i one prije smrti pogledaju U plafon i dreknu: Mogla sam I ja imati sabrana djela Da nije bilo tog psa, a onda umru I u vazduhu ne ostane ništa Osim mirisa spaljene tinte Stoput crko dabogda
Naida Mujkić je bosanska pjesnikinja. Objavila je nekoliko knjiga poezije. Predaje književnost.
What will be the time on Venus when you finish stroking my hair
The cat meows, the drunkard is thrown out of the bar
The neighbor turns on the light, and my bones’ loneliness
Leaves without you
Without the gaze that you leave behind in the ambush of my Olympus
Of every night I live your trousers, dressed up with the Udri love
In the heartbreaking insomnia?
What will be the time on Venus when the Jamaican sorrel boils
The bells dance in the Vatican
The Maya lights hide the red wine
And the poets obliterate Troy
And you tearing apart craters to rescue Helen?
Venus hasn’t slept in centuries
That the Acheron River swallowed your kisses
And the dust of my bones is without you.
(i)
Qué hora será en Venus cuando acaricies mi pelo
el gato maúlle al borracho lo echen del bar
el vecino encienda la luz y la soledad de mis huesos
parta sin ti
sin la mirada que dejas en la emboscada de mi Olimpo
cada noche que vivo tus pantalones vestida de amor Udrí
en el insomnio desgarrador
Qué hora será en Venus cuando hierva la flor de jamaica
las campanas bailen en el vaticano
las luces Mayas escondan el vino tinto
los poetas borren Troya
Y tú rasgando cráteres para rescatar a Helena
Hace siglos que Venus no duerme que el Aqueronte se tragó tus besos y el polvo de mis huesos sin ti.
(XXXII)
Here I am lost at the opposite side of Rome
Crashing without one of your clandestine kisses
In order to break the dreariness
There’s a party scattered in the distance
Even though no one dances or listens to its melody
I show up every time you think of me
In the sponge of Platonic lovers
Where I missed yesterday not to have missed you
Your name and mine are hanging from the mirror
Behind each star your gaze swathes
The spheres speed up where we refuse to
Just be
When the day is finally over
I’ll go and fetch you
From the other half of Rome.
(XXXII)
Aquí estoy perdida en la mitad de Roma
colada sin uno de tus besos clandestinos
para romper la monotonía
Hay una fiesta esparcida en la distancia
aunque nadie baile o escuche su melodía
aparezco cada vez que me piensas
en la esponja de amantes platónicos
donde ayer extrañé no extrañarte
Del espejo tu nombre y el mío cuelgan
detrás de cada estrella tu mirada envuelve
las esferas se aceleran donde nos negamos
solo para ser
Cuando se rinda el día de hoy iré por ti desde la otra mitad de Roma.
Inside of you
When wake I feel that I miss you. When I sleep I also dream of you. Sandoka
I
Perhaps tomorrow you won’t open the email,
Or answer my calls,
I won’t smell your cologne:
Perhaps your scent
Will die in the bed sheets
II
Perhaps
I’ll burn your clothes to ashes
The red bra that sheltered my breasts
The one you’d snatch at every encounter
Perhaps
This woman,
Drowned out,
Will wake up
At another port, perhaps
She won’t deny the stars
III
I’m leaving this stern
Of ashes
Rolling around without your breath
The night dies out
Breaking into a new day
And if you happen to wake up, remember That I am more inside you Than you yourself are.
Dentro de ti
Cuando estoy despierto, te extraño. Cuando duermo sueño que haces falta. Sandoka
I
Tal vez mañana no abrirás el mail,
no responderás mis llamadas,
no oleré tu perfume:
tal vez tu esencia
muera en las sábanas
II
Tal vez
convierta en cenizas tu ropa,
el sostén rojo que cobijaba mis senos,
el que arrebatabas en cada encuentro
Quizás,
esta mujer,
ahogada
despierte
en otro puerto, quizás
no niegue las estrellas
III
Dejo esta popa
de cenizas
rodar sin tu aliento
La noche pasa,
comienza el nuevo día
Y si llegas a despertar recuerda que estoy más dentro de ti, que tú de ti mismo.
Maria
Farazdel (Palitachi). Four time Award Winner 2017, 2018 and 2019
AWA, She is a native of the Dominican Republic who live and work in Queens NY
since 1985. She received her B.A. from Hunter College, M.A. in education from
Fordham University and P.D. in School District Administration from Long Island
University. Member of the PEN America.
Ambassador of Culture by UNESCO 2014 in Bolivia. In Miami she was named: ‘Ambassador
honorífic,
by S.I.P.E.A. and Mi Libro Hispano 2017 in Miami.
The Academy of American Poets and The Academy of North American Modern
Literature NY Chapter named her the International Ambassador of culture. In Granada,
Nicaragua 2019 she was named Ambassador International for the Non Profit Poetry
Foundation. Some of her work appears in more than 40 anthologies. Her work is
translated in French, Italian, Arabic, French, Portuguese and Hindi. She also
appeared in Cultural Magazines and Newspapers of Latin America Europe and
India. She is the author of ten poetry books and five Anthologies: My Little
Paradise, Amongst Voice and Spaces, Bodies and Cities, Las horas de aquel
paisaje,Infraganti, Eleven
Spotlight, Bitacora del insomnio Vagón de ida, #@nicaraguita convocada and
Escamas. The anthologies Voces de America Latina I, II and III, 2016 and the
anthology: Voices of the Wine, 2017 and Voices of the Coffee 2018.
María
Farazdel (Palitachi). República Dominicana. Poeta,
conferencista, reportera y editora. (AWA) cuatro veces galardonada en el Latino Book Award, 2017,
2018 y 2019. (PD) Long Island University (CWP), (MA) Fordham University,
(BA) Hunter College, City University of New York. En
Bolivia recibió la condecoración de ‘Embajadora universal de la cultura’
avalada por la UNESCO, 2014. Embajadora cultural internacional de la Academia
Norteamericana de la Literatura Moderna International del capitulo de N Y
2019. En Miami ‘Embajadora honorífica’
por S.I.P.E.A. 2017 y Embajadora de milibrohispano. En el 2019 nombrada
Embajadora Internacional en Granada, Nicaragua. Reconocimiento por difundir la
literatura latinoamericana, Proclamada por la alcaldía de Nueva Jersey, 2017.
Traducida al inglés, francés, italiano, serbio, árabe, portugués y turco.
Miembro del PEN Club of America, de la Academy of American Poets y de la
Academia Norteamerica de Literatura Moderna. Libros: My Little Paradise, Entre voces y espacios,
De cuerpos y ciudades, Las horas de aquel paisaje, Once puntos de luz,
Infraganti, Bitácora del insomnio, Vagón de ida, #@nicaragüita convocada, Escamas yla pentalogía: Voces de América
Latina (I-III) 2016. Voces del vino
2017 y Voces del café 2018. Figura en más de 40 antologías.
Snohvatačke vizije i priviđenja provaljuju kapije na Obali Snova. Prostranstva svemogućih ispoljavanja mame, a nemam moć za pustolovinu da zaplovim drakarskom lađom u treperave elegične pastorale. Tako lebdim na komadu stvarnosti zarobljena u mjehuru sapunice, te melodične snovidne međuigre. Slušam, personifikuje se vječnost u simfoniji lirske iluminacije.
PEJZAŽ
Pogledaj poljane zelene gdje sunce zlati rosu Oblaci bijelo paperje ušuškavaju mir u pejzažu Sočnost žutih jabuka stazu krivudavu sjenči Znam obećanje staro koje me gore priziva i nešto toplo i milo po duši se mojoj razliva Čini mi se samo da hoću Mogla bih raširiti krila i letjeti meko nad dolinom punoj ljubavi, ljepote, obilja…
KNJIGA ŽIVOTA
U smaragdnom pojasu nebeskih bulevara u alejama vječnocvjetajućeg drveća Promenada beskraja botaničke bašte kraj vodoskoka, slapova, vrtova i kolonada Stazom posutom laticama raznobojnih pupova Zračeći svodovi preobražavaju identitet šetača Tamo sam privučena i obasjana da vidim na kamenom postamentu slavnih bareljefa u raskošnom povezu od pergamenta bilješku izabranih od postanka svijeta Živjeće vječno oni čija su imena po tijelu te knjige istetovirana
DUŠEVNA BOLNICA
Nisam ti rekla, ali tamo ima mrtvih, nigdje nema toliko tišine kao u glavama bez misli, njih bol više ne boli a suze im nisu slane, ljudsko u njima svezano je, iz njih zjapi praznina, kao ugašeno svjetlo, niko ih nije izliječio. Zarobljeni su… Zar ti nisam rekla da tamo ima mrtvih? Samo još molitve dopiru do njih.
TAČKA
Prstohvatom tišine solim marifetluke uma. Da li anđeli znaju ritualne pokrete koji usporavaju sagorjevanje? Transkribujem svoj imaginarni identitet. Dematerijalizujem se do tačke na kraju papira.
Aleksandra Čvorović, rođena 10. februara 1976. u Banjoj Luci. Završila je srpski jezik i književnost u istom gradu. Magistrirala je u Beogradu, na odsjeku za bibliotekarstvo i informatiku. Završila je edukaciju za psihološkog savjetnika transakcione analize. Radila je kao urednik, saradnik i član redakcija mnogobrojnih književnih i drugih časopisa. Učesnik je književnih večeri i festivala u regionu i Evropi. Član je više književnih udruženja. Radi kao viši bibliotekar u Dječijoj biblioteci NUBRS. Vodi radionice kreativnog pisanja, te dramske i psihološke radionice za djecu. Prevođena je na engleski, njemački, poljski, danski, slovenački i mađarski jezik u okviru antologija i časopisa, a bajka Pjesnik iz Neznangrada objavljena je na engleskom kao elektronska knjiga (The Poet from Unknowntown, Style Writes Now 2017.). Objavila je sedam knjiga, tri knjige poezije: Šapat glinenih divova (2000.), Cvijet na kapiji sna (2007.), Nadrastanje (2013.); dvije knjige proze: Anđeo pod krevetom (2002.), Monolog u šolji kafe (2006.); dvije knjige za djecu: Čarobna ruža (2014.) i Ukrala me Šumbaba! (2018.). Poezija i proza joj je višestruko nagrađivana (Nagrada Glasa Srpske Ljupko Račić za najbolju prvu knjigu, najbolja knjiga priča na Grdačačkim književnim susretima, nagrada Slovo Podgrmeča, nagrada za dječiju knjigu Stanko Rakita…).
5 ujutro I dalje crna tišina Prethodnog dana trepće Po posljednji put
Krmeljavo jutro se vuče I traži od mene Svoju prvu kafu
Zijeva
U njemu Grotlo od minusa Sivi sarajevski mraz I visok račun za grijanje
Blijedo je i izmučeno Baš kao i ja Hoće da slaže u šaku Vitamine kao slagalicu
Jednom dnevno Dva dnevno Jednom sedmično
Plus Q10
Misli mi trče Sporo Skupljaju se u oblak Vlastite klime što Se sama sebi Prilagođava
Nepredvidivo Umjereno do oblačno
Nemam više kontrolu Nad njima Loš antifriz se tek Na proljeće mijenja
Semir Avdić je rođen 1983. godine u Sarajevu. Po zanimanju fizioterapeut. Do sada objavljivao na portalima Književnost.org, Infobar.ba, Mreža Kreativnih Ljudi, Knjigomatu, Poezija Online, časopsima Koraci i Most. Učestvovao na poetskom susretu Poezija u kući 17 u CK 13, Novi Sad, Sarajevska jutra poezije, II Festivalu mladih, Istanbul. Živi u Sarajevu.
Vo vremja ono, kad sam se mučio nad pitanjem: zašto kruška ima oblik kruške, a jabuka – oblik jabuke, čuo sam kako s one strane zida vode konja – njegov ravnomeran topot kopita, sličan otkucajima časovnika, i struganje cipela konjovodca, koji je, narušavajući ritam kopita, kašljucao – verovatno je pušio krdžu. Nisam znao šta se tamo sprema: možda hoće da zakolju konja, a možda hoće na njemu da ukradu tuđu ženu, ili samo da odu u šumu po drva, ali taj hod konja je bio dug i dosadan, kao časovnik, pa sam pomislio: da to sat ne otkucava iza zida? A onda sam shvatio, zašto kruška ima oblik kruške, a jabuka – oblik jabuke.
***
A taj avion, što leti u zemlju suncokreta, neće prizemljiti, jer tamo nema aerodroma, a moja priča da taj avion, kao roda, može sesti na kuću, ili, kao ševa, da se spusti u polje, ili, kao pčela, da sleti na suncokret, besmislena je, kao moje samosmirivanje.
***
Trgom je šetalo nekoliko spomenika neznanom vojniku. Oni su živo o nečem razgovarali, pušili i bacali poglede na prolaznike – očekujući da će svakog časa naići oni koji su ih čekali da se vrate iz rata. Ali svi su oni ili pomrli, ili su ih odavno zaboravili. Otac svo vreme oseća krivicu što on nije poginuo, već njegov drug sa Dona, ali na trg ni on nije došao.
***
Slepi padaju u jame svojih očiju.
Slikari slikaju na platnu ramove,
po njima slikaju opet ramove,
iza njih mrtvog konja na belom polju.
Širi se prezir prema pripitomljenim životinjama:
deca za repić love bele zveri
i ispijaju njihovo mleko.
Zidovi rastu, i ja više neću uspeti da vratim u gnezdo ispale lastavice.
***
Onda nek umre reč,
nek se zaboravi sve rečeno i napisano.
Nek zaćute radio i zvučnici,
i prestanu da izlaze organi laži – novine,
i izgore biblioteke – ta groblja
osušenih reči leptira.
Tada će u šumi pasti sneg i čovek će poći ususret čoveku i ptica, koja živi u beloj šumi, staviće jedno krilo na jednnog, a drugo na drugog, i procvrkutaće. I to je kao blaga vest.
***
U žutom klasju
žive ptice žutih krila
kojih nema ni u jedne ptice
Dunuće vetar
ptice će poželeti da polete
dićiće se svo polje i poleteti
Da bih čuo žute pesme
napraviću kavez
i staviti tamo jednu pticu
Polje će poleteti svo neću uloviti jednoj ptici je tužno u samoći
Sa ukrajinskog preveo Jaroslav Kombilj
Vasilj Holoborodjko (1945) je pesnik. U Ukrajini je objavio petnaestak zbirki pesama. U SAD mu je štampana jedna zbirka pesama na ukrajinskom. Prevođen je na francuski, poljski, nemački, engleski, rumunski, hrvatski, portugalski, španski, srpski, estonski, litvanski, letonski, švedski i ruski. U Jugoslaviji je objavljena antologija svetske poezije Od Rabindranta Tagore do Vasilja Holoborodjka. Takođe su objavljene zbirke njegovih pesama: u Brazilu 1991, na portugalskom, u Кanadi 1991, na engleskom, i u Poljskoj 1995.
U svojoj kući od stakla ti prebivaš okamenjen
I vjeruješ tek to što odgovara ti da vjeruješ,
I tim očima širokim sa sljepilom si skalemljen,
I u pokretu ne mrdaš sa mjesta na kom cjeluješ
Isušeno more u razvalini međ’ prošlostima,
Kao lanjski snjegovi što katkad te još zastudene,
I u toj orgiji krajnosti robuješ žalostima
I podaješ se prostr'jelu stihije te preledene.
Ti znaš da je prekasno da prirodi otvoriš oči,
Da pogledavaš me slobodnog, makar sve i mimogred;
Dragocjenost i to je što u stvarnosnoj krutoj omči
Na takvo šta i pomišljaš i time daš se uzeti
u noćima avetinjskim gdje bojažljiv sav i divalj,
Kuću svoju grobišnu raskriljujem za mrtvu živalj.
Dvojnik peharnik
Obiknut sam na nespokoj tvog pjevanja o meni
i uspokojeno lice na kom jedin vidim brazdu
kojom protekle r'jeke su u bjelini i crnini,
Obiknut na topot sam ti mira – na navist i vraždu.
I umaknut takav od prodora pogleda čovječ'jeg,
Ti drznut si pjevanje moje bratskim sve osloviti,
A umireš u sopstvenim rukama naručja neč'jeg,
što umor ti je dočekalo da krenulo bi žiti.
Prikupljen si u naramku od uzdaha samo teškom,
koji bremenjen je u pohodima na Sunčani stup,
sa rukom sve opruženom, a nikad dugom i vještom
da Suncem te dohvati i povije kamenit ti trup.
Obiknut sam i da pehar iz kog žednom mi je piti
Prinosiš da pijem, a sve ravno ćeš ga cariniti.
Dvojnik besmrtnik
Između tebe tamnoga i plamnoga ovog mene
I sve tame kojom plamtim i plamena kojim tamiš,
Sakrivena bogovjetna je dubina vaseljene
Iz koje pripadnuti padamo u besplaman magliš,
Gdje odjekuje svjetlošću tek tišina nam skrovišta,
Gdje sjaji se raspjevan tek još prećućen strasnosti huk,
I u toj sraslosti vatre i izgorenog ognjišta
Čovjek raskoćen jedan, u osami ugiba dvostruk.
I trostruk i stostruk i storuk i s ruku onoliko
Koliko stotina je strukova urušenih zv'jezda,
I koliko zvjerstvu je nalik ovo čovjekoliko
Stranstvovanje u dalekosti od čovječ'jega gn'jezda.
I zato i dolaziš mi, da pjesma čovjekom me krsti
I plamen njegov smrtnički tamom oslobađaš od smrti.
Marko Bačanović rođen je 2. jula 1984. godine u Sarajevu, gdje provodi ratno djetinjstvo, završava srednju školu i studira te naposljetku diplomira i magistrira na Odsjeku za slavenske jezike i književnosti. Godine magistarskog i doktorskog studija provodi na Univerzitetu u Varšavi kao dio studentske razmjene izmeću država Evropske zajednice i Zapadnog Balkana. Jedno vrijeme zaposlen je na Odsjeku za slavistiku Filozofkog fakulteta u Sarajevu, kao asistent na svim predmetima vezanim za rusku književnost i kulturu. 2015. godine odlazi da živi i radi u Berlin pa zatim u Minhen, odakle se u ljeto 2018. godine vraća u Sarajevo sa završenom prvom zbirkom poezije Dreka pamtivijeka, koja, iako sve do danas neobjavljena, biva uvrštena u najuži izbor za prestižnu književnu nagradu Aleksa Šantić. Urednik je zbornika Kopno tvde kore, gdje objavljuje poeziju nove generacije bosanskohercegovačkih pjesnika. Bavi se i esejistikom, kao i književnim prevođenjem sa ruskog, poljskog, njemačkog i engleskog jezika.
Fragment 