***

Vo vremja ono, kad sam se mučio nad pitanjem:
zašto kruška ima oblik kruške,
a jabuka – oblik jabuke,
čuo sam kako s one strane zida vode konja –
njegov ravnomeran topot kopita,
sličan otkucajima časovnika,
i struganje cipela konjovodca,
koji je, narušavajući ritam kopita,
kašljucao – verovatno je pušio krdžu.
Nisam znao šta se tamo sprema:
možda hoće da zakolju konja,
a možda hoće na njemu da ukradu tuđu ženu,
ili samo da odu u šumu po drva,
ali taj hod konja je bio dug i dosadan,
kao časovnik,
pa sam pomislio: da to sat ne otkucava
iza zida?
A onda sam shvatio,
zašto kruška ima oblik kruške,
a jabuka – oblik jabuke.

***

A taj avion, što leti u zemlju suncokreta,
neće prizemljiti, jer tamo nema aerodroma,
a moja priča da taj avion,
kao roda, može sesti na kuću,
ili, kao ševa, da se spusti u polje,
ili, kao pčela, da sleti na suncokret,
besmislena je, kao moje samosmirivanje.

***

Trgom je šetalo nekoliko
spomenika neznanom vojniku.
Oni su živo o nečem razgovarali,
pušili i bacali poglede na prolaznike –
očekujući da će svakog časa naići oni
koji su ih čekali da se vrate iz rata.
Ali svi su oni ili pomrli,
ili su ih odavno zaboravili.
Otac svo vreme oseća krivicu
što on nije poginuo, već njegov drug sa Dona,
ali na trg ni on nije došao.

***

Slepi padaju u jame svojih očiju.

Slikari slikaju na platnu ramove,
po njima slikaju opet ramove,
iza njih mrtvog konja na belom polju.

Širi se prezir prema pripitomljenim životinjama:
deca za repić love bele zveri
i ispijaju njihovo mleko.

Zidovi rastu,
i ja više neću uspeti
da vratim u gnezdo ispale lastavice.

***

Onda nek umre reč,
nek se zaboravi sve rečeno i napisano.
Nek zaćute radio i zvučnici,
i prestanu da izlaze organi laži – novine,
i izgore biblioteke – ta groblja
osušenih reči leptira.

Tada će u šumi pasti sneg
i čovek će poći ususret čoveku
i ptica, koja živi u beloj šumi,
staviće jedno krilo na jednnog,
a drugo na drugog,
i procvrkutaće.
I to je kao blaga vest.

***

U žutom klasju
žive ptice žutih krila
kojih nema ni u jedne ptice

Dunuće vetar
ptice će poželeti da polete
dićiće se svo polje i poleteti

Da bih čuo žute pesme
napraviću kavez
i staviti tamo jednu pticu

Polje će poleteti
svo neću uloviti
jednoj ptici je tužno u samoći

Sa ukrajinskog preveo Jaroslav Kombilj

Vasilj Holoborodjko (1945) je  pesnik. U Ukrajini je objavio petnaestak zbirki pesama. U SAD mu je štampana jedna zbirka pesama na ukrajinskom. Prevođen je na francuski, poljski, nemački, engleski, rumunski, hrvatski, portugalski, španski, srpski, estonski, litvanski, letonski, švedski i ruski. U Jugoslaviji je objavljena antologija svetske poezije Od Rabindranta Tagore do Vasilja Holoborodjka. Takođe su objavljene zbirke njegovih pesama: u Brazilu 1991, na portugalskom, u Кanadi 1991, na engleskom, i u Poljskoj 1995.