UGAO POSMATRANJA

Znate gospodine, vi ste sigurno neki inspektor, jesam li pogodila? Rekla bih po stavu, a bogme, i po godinama! Blizu smo mi, ja sam šezdeset peto! Znači, inspektore, stanem ja to veče pored ovog prozora, ja uvek tako uveče, kad su ove vrućine, malo da se rashladim, znate, stojim i, verujte mi, tačno me nešto preseče, ovde s leve strane. Eto, to je bio znak, kao da me je sâm Bog namestio da stojim u prozoru, da budem svedok. Ima pravde. Dolijaće on. Ničija nije do zore… Moram da se prekrstim…. Oni su naišli zajedno, odmah sam pomislila da su momak i devojka, nisam videla po mraku da l’ se drže za ruke, gledala sam, al’ nisam mogla da vidim, ne radi ova sijalica ispred zgrade, zvala sam već četiri puta da promene, sve kažu uneli smo u sistem, gospođo, ali ne dolaze. Tačno sam osetila da nešto nije kako treba, svega mi, čim sam ih videla. Nešto su pričali, sve sam se naprezala da čujem šta govore, al’ ne moš’ ih čuti, k’o da su usta kamenjem napunili, ništa nisam razumela. Nešto: „Prâvo… imam… nemaš… ne možeš“. Kažem vam, ništa mi nije bilo jasno. I kako su došli tu, na ovaj ćošak ovde, počeli da viču kao pomamljeni. “Ne smeš ti to da uradiš!“ viče on, a ona viče: „Smem i nema toga ko će da mi zabrani!“. Ja se onda nagnem da bolje vidim, malo je falilo da padnem, al’ ne vredi, ovo je stara zgrada, tako su nekad gradili da ne možete da vidite šta je iza ćoška, nju samo sleva, njega samo s desna, profesionalno… ili profilno, ne znam koji je stručni izraz. Pa on opet: „Ne možeš to da mi uradiš!“, a ona se prodere još više od njega: „A šta si ti meni uradio!“. I onda tišina nekoliko sekundi, pa puče, ja  mislila ova prok… ova deca ovde iz komšiluka opet bacaju petarde, i onda – tajac. Posle svi počeli da izlaze na terase, te ja brže-bolje izletim, ovako u papučama i ovoj kućnoj haljini, da mi neko ne uzme muštuluk… Devojka leži kao proštac, rupa jedna crvena ovde na glavi, ništa više. Tu ja shvatim da je bio pištolj, ali nisam ja to uopšte tako zamišljala, znate. Ja sam mislila to kad pukne iz takve blizine, rascveta se kao bulka. Momka nigde, nestao, ali sigurno ćete ga vi uhvatiti, kažem, pravde ima. Možda ga i grize savest… Ako imate još pitanja, inspektore, ja ću odgovoriti, ako imate neku sliku da mi pokažete, kao ono u filmovima što pokazuju, možda bih ga prepoznala, mislim da bi mi sa slikom bilo lakše, nisam ga baš dobro videla, ali ipak sam bila najbliže od svih, ko će da ga prepozna ako neću ja…

…

Naravno da ću vam reći sve što sam videla, ali ja sam videla tako malo. Samo sam prošla biciklom pored tog mesta. Ništa drugo ne znam.

Znači, vraćala sam se sa svoje standardne rute, idem od kuće do velikog parka, vozim pet krugova i nazad. Prošla sam pored te zgrade, čula sam da se neki ljudi svađaju, verovatno sam ih i videla perifernim vidom,  ali nisam se ni okrenula ni zaustavila. Uvek gledam svoja posla. Nikad nisam dobro prošla kad sam nekom htela da pomognem. Već sam bila na vrhu ulice kad sam čula da je nešto puklo, ali ni tad se nisam zaustavila. Ne znam… mislila sam petarda ili vatromet. Nisam mislila da je važno.

…

Volela bih da to nikada nisam videla. Ili ako sam već morala da vidim, da sam bar bila sama … Ovako ne znam kakve će ona imati posledice. Strašno mi je! Izvinite što plačem. Samo trenutak… mogu… mogu da dâm izjavu…

Mislim da je bilo oko dvadeset pet do osam jer sam žurila da stignem da okupam Dijanu i stavim je da spava. Ona leže oko osam. Prošle smo kroz parkić u naselju i izbile na prilaz parkingu, a onda skrenule između zgrada. I onda, baš na ćošku… izvinite, molim vas, ne mogu da se kontrolišem… Naišle smo tačno u trenutku kada je taj čovek izvadio pištolj i pucao. Bilo je tako strašno, taj zvuk, užasno jak, odjeknuo je, odbio se o zgrade. Nikad pre toga nisam čula pucanj iz pištolja. Kad sam shvatila šta se dešava, uzela sam Dijanu u naručje i okrenula se, ali sam bila toliko zbunjena, ja sam se okrenula, a ona je mogla sve da vidi preko mog ramena…Oprostite… Stajala sam tako, nisam smela da se pomerim od straha, mislila sam napašće i nas, ne znam šta sam mislila, tresla sam se… Ne znam koliko sam stajala, kad sam se okrenula, devojka je ležala na betonu, usta su joj bila otvorena, oči ukočene… crna duga kosa ulepljena krvlju. Ostaće mi ta slika. Čoveka nigde nije bilo.

…

Čika buuum. Čika trči u pâk. Teta padne pâva.

Ljiljana Grubač je bila među ovogodišnjim finalistima natječaja Festivala europske kratke priče (FEKP), kao i autorka čiji je rad uvršten u zbornik Rotari kluba Mediana Niš za ovu godinu. Zajedno s radovima ostalih polaznika Radionice kreativnog pisanja njene priče se nalaze na sajtu Partizanske knjige. U septembru će biti učesnik projekta Write the Change za mlade, još neafirmisane autore s prostora Crne Gore, Srbije, Makedonije i Kosova. Diplomirala je i magistrirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bavi se usmenim i pisanim prevođenjem s italijanskog i engleskog jezika.