VEJAVICA

*
Kada mu je, tokom pregleda, rekla: lezite na krevet, legao je bočno i sklupčao se kao fetus.

*
Medicinski tehničar koji je trebalo da me izmeri, i to najpre težinu, visinu, pa obime, uzima metar i pokušava da opiše kružnicu oko moga struka, ali tako da me ne dodirne. Nelagoda prelazi sa njegovih ruku, na brojke i metar, potom se kružno širi, u talasićima, česticama zagušljive ordinacije. Na moje dobronamerno negodovanje da mere nisu sasvim tačne, pošto je, mereći struk, u najmanju ruku izmerio kukove, pokušava još jednom, ali opet prateći vazduh sâm. Jer njegov cilj nije da me izmeri, nego da me ne dotakne. Kada bi se moglo ne dodirnuti, kao što se hoda na prstima, kao lopov ili ubica, bez otisaka, rukavicama. Zapisuje provizornu cifru, a potom, na istovetan način, meri i kukove. Nije važno da li su brojke tačne, metodologija je dosledna.

*
Lete dve sove (ženke). Jedna je promakla veoma blizu prozorskog okna, i dok sam na prstima prilazila, nestala je, da bi se stvorila druga, daleko lepša, odveć egzotična, koja me je znatiželjno gledala, šeretski i zavodnički, čak usporivši let. I tek pri tom lelujavom, hipnotičkom usporavanju, mogla sam da vidim nežno paperje oko oba njena oka: zagasito plavo, tamno zeleno, ljubičasto i ružičasto, nijanse koje su podsećale na rep pauna, ali sa toplim zenicama – kibucima – u središtu.

*
Objašnjava mi zašto žene ne bi trebalo da se šminkaju, pominje gejše, prirodnu lepotu, manire, i rukom prikazuje imaginarni grafikon u smeru talasa koji bi precizno markirao rast i opadanje broja žena koje koriste šminku, u zavisnosti od njihove starosne dobi, kao svaki nesuđeni surfer zatomljen u zemlji bez okeana.

*
Tuđi strah i neodlučnost mi treba baš koliko i krvlju natopljen uložak.

*
Rodila sam iznebuha, kako mi naknadno kažu, već odraslu bebu sklupčanu u pozi koja se zove dečak. Priključuju mi infuziju nekim tupim i kratkim iglicama koje na svojim vrhovima imaju oblogu od plastike, dok ja ležim gotovo blaženo, preporođeno, a ne samo porođeno, kao da nikada do sada nisam ni želela devojčicu. Da li tako izgleda postporođajna amnezija? Sve misli talasasto poređane u jedno dobro je, i sve je u redu, u pokušaj da se oseti ima li nečega osim utrnulosti među nogama, izuzev stranog tela gaze zgrudvane u nemu loptu melanholije koja sada popunjava mesto odakle dolaze novorođeni.

*
Negde na polovini puta, vidim crno vozilo, za koje, tek kad se približi, mogu ustanoviti da su pogrebna kola neobično oblih, čak modernističkih linija. Crna koža razapeta je preko žičanih konstrukcija. Prilikom povratka kući, vidim da je na ulazu neko zakucao drvene poluge, u obliku oštre, invazivne poruke: samo do mog ulaza, bebo! Neke slike, ulja na platnu, one tople, narandžaste – nedostaju; druge se pominju u šifrovanom pismu čije prispeće bih najradije da opozovem. Shvatam da mi te slike ne trebaju, mogu ih pokloniti, ali najpre – ostaviti pred ulazom – tako da će znati baš onaj koji treba da ih pokupi. Silazim niz stepenice i vidim druga, još veća pogrebna kola, zajedno sa orkestrom, simetrično smeštenim u dva polukruga, dve krajnje duhovite spirale. U ruci mi je ključ, pojma nemam šta otključava.

*
Na njenim platnima portreti deluju kao maske (skulpture), ljušture i odlivci. Crna podloga daje efekat spaljenosti koja je naknadno minuciozno izgrebana tananim iglicama. Na jednoj, tzv. španski češalj, nije nikakav očekivani detalj, već je (dok niko ne gleda) figura izrasla u beličastog duha koji se nadvija nad savršeno spokojnom, kovrdžavom glavom zagledanom u stakleni izlog iza mog i tvog tela.

Ivana Maksić (1984.) piše poeziju, crtice, eseje i prevodi sa engleskog jezika. Objavila je knjige poezije O telo tvori me (2011.), Izvan komunikacije (2013.), La mia paura di essere schiava (na italijanskom: 2014.) i Jaz sem tvoj propagandni film (IGNOR, 2018.). Poezija joj je uvrštena u nekoliko ex-yu zbornika i antologija. Trenutno radi na rukopisu kratke prozne forme Vejavica.