Časopis za poeziju i kratke književne forme
SO HIJENA
Takva je smrt
Nismo verovali u nju
A sada nastanjujemo
Sobe kostiju
Zalivamo travu
Kosu žena
Koje smo voleli i oca
Kojeg nismo imali
Jer imali smo noć
So hijena
Tihu ljubav drveća
Taj med koji su bogovi prezreli
A deca izvajala
Zaboravljajući sopstvena imena
Planine peska i kose
Naslage krhotina i zaborava
Mladeže od kamena i od trske
Liker bezimenih zvezda
Jezik grozote
I ljubavi
Prevela Branka Vinaver
Prethodni tekstovi autora: La sal de las hienas / So hijena
CRNA KUTIJA
Кada su mi pregledali pluća
samo pomoću stetoskopa,
rekli su mi:
,,Imaš ožiljak,
nešto što nosiš.
To je tvoja crna kutija,
zapis pribeležen davno,
onako kako si nekad disao.
Evo, kada bi mogao da oslušneš,
pronašao bi trag, crtu neku,
promenu u strukturi,
toliko.
I mapa tvojih misli,
slične su rešetke klimave;
možda i reči koje pišeš,
nečitljiv rukopis;
ili, pak, jezik kojim ovladavaš,
čitaš nestali tekst,
u kamenu lišaj
izliveno slovo,
meko olovo.
Početak koji si otkrio,
trag puža, konkreciju.
Jaje u lavi.
,,Ja“!
Кap vode,
koren, plavu ogradu,
svašta neznano;
i što će drugi pročitati,
široka krila
koja se odvajaju od tebe,
to što beše tvoj dah.“
KRIVICE
Vozio sam planinskim putem,
ponovo sreo svoje krivice,
proširenje levo i tamo krivinu desno.
Odlučio sam nakon deset i više godina
da proñem tuda,
kroz kasna popodneva,
kišne dane,
ledene zimske noći.
Pored ogromne stene
na plećima planine,
preko koje preliva se potok, sve
jer je prevršilo.
Siv je granit prisutan,
tupo, teško sećanje
ili slabost koju nije trebalo dopustiti
da bilo kome svedoči.
Stajem ispod krošnje oraha,
ulazim u crn otrov,
jod u koštunjavim plodovima
skriveno u sebi,
u telu.
Prisutno kao mokar kamen,
stalagmit
još neotkrivene pećine.
Gasim motor,
unutrtašnje sagorevanje
da ne ostavlja nikakav trg.
NA SVETLU
Odvezale su se reči ovog popodneva,
pritisak koji je vladao u bocama i srcima
učinio je da one puknu.
Svet se ukazao drugačiji,
,,daleko bliži“
uprkos paradoksalnosti izraza.
Stopio nas sa sobom,
sastavljao u onu sliku
koju smo izgubili
i ponovo pronašli.
Limunovim sokom pisano pismo
na starom papiru
iz dana fantazije,
nemogućnosti da se kaže.
Ili nož, skakavac, koji služi samo za otvaranje pisama.
Nalivpero skriveno u nekom štapiću.
Rasklopiva svirala koja priziva to skriveno,
izvijena slova, nečujne note.
Lelujav plamen koji će nas sagoreti,
trenutak koji smo odlagali
ali koji se neumitno približava,
objašnjavajući nas nevidljive svetlom.
Petar Miloradović (1970, Gornji Milanovac), objavio je sledeće knjige poezije: Sredozemlja (1997), Porto (2000), Slajdovi (2004), Кolonija (2007), Poslednja večera (2010), O zelenom kamionu i drugom (2014), Rubovi (2018). Živi u Gornjem Milanovcu.
SESTRE
Padala je noć, one su mahale svojim bijelim rukama. Brujali topovi, one šaptale. Sjekači prolazili ulicom, one strepjele. Bilo ih je sedam, bile su visoke. Između njih, na mjestu gdje je nekada stajala njihova majka, gnijezdili su se gušteri. Ptice su slijetale na njih i klatile se na vjetru. Ljeti su se prikradala djeca i gulila im zaperutalu kožu. Oni što boluju od bubrega, dolazili su s proljećem, zasijecali im prste i pod rane postavljali sudove. Pili su njihovu krv i hvali li se da im je bolje. Više ih nije probadalo u krstima i nadolazila im je snaga. Bilo ih je sedam, bile su sestre, i sve kao jedna.
Halil ih je ogradio smrčevim tarabama i sada su bile kao u gnijezdu. Dolazila su djeca, preskakala ogradu, a Halil ih psovao. Nastupila je zima, stud i drhtanje. Kada utihnu topovi čuje se njihov šapat. Po njihovim rukama i dalje su slijetale ozeble ptice i neveselim očima gledale Baščaršiju. Onda su došli sjekači sa sjekurama, pilama i konopcima. Prvo su posjekli javorove. Zatim su, uz krhak jauk, tamo u susjedstu, pokraj svojih kratkih panjeva, stale se opružati lipe. Pucali su topovi, odgovarale im sjekire, a one strecale.
Lakomim očima počeli su ih zagledati sjekači. Ispucalim rukama jedan od njih uhvati za ogradu. Preskočio je u gnijezdo i stao ih mjerkati. Dugo ih je gledao ne usuđujući se da počne, a onda je naišao Halil.
– Prvo mene, pa njih. I mene i još mnoge one su vratile iz groba.
Sjekač je pljunuo i otišao. Pala je noć. Halil je krenuo u smjenu. One su ga ispraćale mašući bijelim rukama. Ponovo se pojavio sjekač. Prvo ih je dobro opipao, kao kad se miluje nevjesta, a onda zamahnuo sjekirom. Ona se duboko zabadala u bedra. Na sve strane letjeli su kosi zalogaji kao komadi kostiju. Nije im bilo spasa. Jedna za drugom ljubile su pomrzlu zemlju, opružajući se i preplićući svoje bujne kose.
Halil se vratio rano. Našao je pomrzlu zemlju i u njoj sedam bijelih panjeva. Sa njih su one, sve do sinoć, mahale i liječile čarobnom vodicom. Jak bol osjeti Halil u krstima. Jedva je isčekao prag. Ovako ga je još jednom davno probadalo. Zamoli Mirzetu da mu napravi dosta čaja.
– Od breze? – upita ona.
Halil slegnu ramenima. Gore, na brdu, ima još jedna. I ona zna za nju, ali je daleko. Navrh brda Ablakovine. Valja se popeti. Prvo na vis, a onda i na nju. Grane su tanke, a Mirzeta u godinama. Blizu su i rovovi.
S dugim, starim kaputom koji je, ponekad, Halil nosio na položaj, i torbom u rukama, ona je već grabila uz put. Ispod Muharemove prodavnice srete dvojicu boraca. Bili su pospani. Klecala su im koljena. Vraćali su se iz smjene sa Curinih njiva. Ona prođe Alinu česmu, provuče seu rezeorvara i zaklonom dođe do brijega. Visoko iznad njene glave, fijukali su kuršumi.
I gore je čekao bijeli panj, oko njega razbacane grane i sjekač. Bio je crn kao gavran. Ruke nezgrapne, izukrštane žilama, a na krajevima brkova visio je mraz. U džakove je trpao cjepke i odvajao ustranu. Mirzetu je tek ispod oka pogledao.
Starica nalomi omladaka i vrati se Halilu. Svunoć je nalijevao čaj i uz krsta privijao cigle. Kuća je mirisala na brezu i pečenu zemlju.
Sutradan, ništa ga nije boljelo. Ležao je na krevetu, pred Bogom, kao breza pred sjekačem.
– Pa juče je bio zdrav – čudile su se komšije, a Mirzeta je mislila da su, eto, i breze juče bile na nogama, a danas ih nema. Između bijelih panjeva, našli su slobodno mjesto i iskopali mezar. Jednu od onih sedam breza, sjekač je ispilio za tabut.
Cijelu noć, poslije dženaze, padao je snijeg. Jutro je osvanulo bijelo kao mejt. Ništa se na zemlji više nije crnilo, sem taze iskopanih mezara. Odlijegali su topovi i sjekire. I poneki vrisak.
Prethodni tekstovi autora: Besmrtni grad
Kap
Duž njegovih grudi i oko pupka slagala je vrele oblutke okupane solju. Njegovi trzaji nijesu remetili brižno stvoreni kameni poredak na slanoj koži koja je iskrila na julskom suncu. Novine na licu nijesu mu dozvoljavale da posmatra kako ona to radi. -Fotografisaću, ne pomjeraj se – rekla mu je. Nije mario za razmazana slova na svom nosu, znao je da će brzo u vodu. Znao je i da će mu, na kraju fotografisanja, na vreli stomak icijediti svoju mokru kosu. Odlučio je da se ne strese, da muški istrpi. Stisnuo je zube. Na isti način već petnaest godina iščekuje tu prvu kap. I nakon svakog buđenja odluči da muški istrpi.
Ulaznica
Klovnovi koji se krevelje. Tobogani. Ringišpil. Auta na sudaranje. Vozići. Luna park. Kuća strave. Karting. Trambolina. Akva park… I ogroman red ispred sobe u kojoj djeca pod budnim okom jednog, cijepaju fotografije onog drugog roditelja. I šećerna vuna. I lilihip. I sladoled na točenje u neograničenim kolčinama. I opet klovnovi, mnogo klovnova koji se krevelje i cere… Sve po odluci nadležnog suda.
Aleksandar Ćuković rođen je 1991. godine u Nikšiću. Magistar je političkih nauka. Objavio je knjige: Sporedni poredak (2012), Omča (2013), Konture horizonta (2015), Kad skidaju krila (2018, dva izdanja), Pisac u kupatilu (2019) i Vrijeme riječi – UKCG od 1946. do 2020. godine (2020). Autor je niza naučnih i stručnih radova iz oblasti društvenih i humanističkih nauka. Piše prozu i poeziju. Dobitnik je nagrade Udruženja književnika Crne Gore Vidovdanska povelja za najbolju knjigu proze u 2018. godini (Kad skidaju krila), nagrade za najbolju kratku priču na Podgorica art festivalu iste godine, kao i nagrade Mirko Banjević za najbolju knjigu proze 2019. godine. Dobitnik je Prve godišnje nagrade Udruženja novinara Crne Gore za 2019. godinu. Glavni je i odgovorni urednik časopisa Stvaranje Udruženja književnika Crne Gore i dodatka o kulturi Ćirilica dnevnih novena Dan.
I
ESPIRAL
Soy una línea que se desvía;
una de esas curvas
que sucumbe a su propia fuerza.
Llevo en mí
una cadencia que apuntala el cuerpo,
y el vértigo que arrastra la mirada.
Masiva pero sin centro.
Suicida pero sin muerte.
Soy una corriente,
delgada y negra,
que se adentra en la superficie;
una línea que se repliega
cada vez más, en una ciudadela rodeada
de murallas en ruinas.
II
ENTONCES UN PÁJARO
Yo era un árbol
fatigado por la sequía de la tierra.
Entonces un pájaro
se posó en una rama
y disipó el silencio.
III
Cae la tarde.
Encima de la mesa
la hoz y los guantes
junto a una vasija
con un ramo de girasoles
que palidecen.
IV
EL INSOMNIO
Estás solo.
A veces la vela magnifica una sombra.
La cama te sabe a las pocas noches
que han sido muchas en tu memoria.
El calor golpea, ondulante.
Te detienes. Giras. Vuelves a pensar.
En la oscuridad, el reloj insiste
como un puñal que no conoce su propia ejecución.
Ella, repites.
No habrá sueño para ti esta noche.
Darío Viana: Barranquilla, Colombia (1991). Escritor con interés en los géneros de ensayo, novela, cuento y poesía. En cuanto a su visión estética, se basa en una apertura hacia la existencia cotidiana y los paisajes como manifestación del mundo interior. Los poemas incluidos a continuación forman parte del poemario inédito Espiral, ganador del XXIII Concurso Nacional Metropolitano de Poesía (2019) y el Concurso Regional Mesa de Jóvenes “Jorge García Usta” del Festival Internacional de Poesía en el Caribe – PoeMaRío (2019).
A Nurija veli
A Nurija veli:
,,Ljudskim postupcima upravljaju: u mladosti – hormoni, zrelom dobu – zablude, u starosti – strahovi.“
A Nurija veli:
,,Zapamti ovo zauvijek: Iskrenost nije vrlina. Iskrenost je ljepota.“
A Nurija veli:
,,Ako ti neko kaže da smo u svemu najgori slobodno mu reci da laže! Nema niko da bolje od nas zabija glavu u pijesak.“
A Nurija veli:
,,U borbi protiv mitološke svijesti razum je bespomoćan.“
A Nurija veli:
,,Važne stvari nalaze se u sitnicama. Krupne stvari postoje samo da bi čovjek što kasnije došo do pameti.“
A Nurija veli:
,,Ima takvih ljudi da možeš smatrati sretnim svaki onaj dan u kom ih nisi sreo!“
A Nurija veli:
,,Kadgod ti za nekog kažu da je lud, ti upitaj: A jesi li mu probo šta uzet?“
A Nurija veli:
,,Ako smo ja i ti isti, ja sam gori.“
A Nurija veli:
,,Laže onaj što kaže da se iz svoje kože ne može. Da nisam stoput iz nje iskako ne bi me bilo među živima.“
A Nurija veli:
,,Život je urota protiv čovjekova dostajanstva. Ako ga sačuvaš pobjednik si makar sve ostalo izgubio!“
A Nurija veli:
,,Smisao čovjekova života ne osporava smrtnost njegovoga tijela – nego niskost i bijeda duha u njemu.“
A Nurija veli:
,,Ko ovdje danas ima i mrvu duše za njega nema ni mrve nade.“
Mrvice iz sive bilježnice
Hoće džehenem, ako Bog da
Umrije joj šćer, mrvica jedna. Dogodine, nešta joj poždera čovjeka, ni tri mjeseca nije bolovo. Jadovi ljudski, u ta doba, tri joj puta obijali dućančić kraj ceste. Upitaju ljudi ponekad udovicu:
Hoće li tebe, Hasno, ikakva nesreća mimoići?
Hoće džehenem, ako Bog da.
Tuđa nafaka
Bio čovjek pamuk-duše.
Nema kome nije pomogao, i nema ko ga nije prevario.
Mati mu odmalena govorila:
Ti si, sine, tuđa nafaka.
Majka
Majka Behija je čekala da gost iziđe ispred zgrade – pa da zaključa vrata.
Veli: Ako čuje, misliće da mi je drago što ode!
Apsolutno relativno
Izmjerio čovjek šećer – ne valja: 12,5.
U banci, nikakav, zateče nenadanih 700 km.
Uzeo, vratio se kući, izmjerio šećer – valja: 5,8.
Rad vremena na uništavanju smisla
Mi, koji smo željeli mijenjati Svijet, prolazimo danas jedni pored drugih kao neznanci. Toliko nas je Svijet promijenio.
Sirotinja
Gdje češ to?
Idem onome čovjeku dat koju paru.
Od čega, bolan, nemamo ni mi?
On više nema.
Abdulah Sidran (Sarajevo, 1944), pjesnik, romanopisac, dramski pisac, filmski scenarista, putopisac i novinski komentator. Objavljeni izbor je preuzet iz knjige Nurija veli (Connectum, Sarajevo, 2020).
***
Sa vidikovca
vidim groblje
onda grad.
U njemu
ne raspoznajem
ništa
osim crkve.
Ona se ističe
za sve (naše) pare
Djevojčica pored mene
pokazuje na spomenike:
„Vidi, puno stvari,
tamo se kriju ljudi!“
Savršeno mjesto
za igru žmurke
jednom se sakriješ i
više te nikada ne pronađu.
Grad neće ni primijetiti
3…2…1
Polazim.
Taraba
Između jutarnje kafe
i večernjeg kuvanog vina
krčkam mozak
na niskim stepenima egzistencije
Um je vodeni dušek
udobno funkcionalan
samo ne skači previše po njemu
Oko mene notifikacije umjesto lica
Ja sam im ništa
i ništa su mi
Još jedan usputni lajk
sujetnim očima pregledan story
Insta pseudonim umjesto imena
uče me da svaka riječ počinje
tarabom
Još jedan profil
zaboravljene društvene mreže
Na ličnoj karti piše
9 ljudi liči na tebe
klon, kalup, klovn
#K**ac
Dubokoumnica
Snažna žena
Samostalna
Vodim duboke rasprave
Dolaze mi prirodno
Ja sam supruga,
mijenjam ideologije
kad ih on promijeni
On ih mijenja toliko
da mu niko više ne vjeruje
Zato ga branim pred svima,
od svih
U facebook opisima
fotografija
iz perioda kad mi je lice bilo
… čisto.
Upijam svaki njegov stav
svako mišljenje
Svako s-l-o-v-o
To je jedino razumno
To ljubavnici rade
To označava moje postojanje
Milena Radević rođena je 1998. godine u Podgorici. Trenutno je studentkinja Filološkog fakulteta u Nikšiću, Odsjek za Francuski jezik i književnost. Pjesme su joj objavljivane u zbornicima Foruma mladih pisaca (Raspoloženi za ptice, Ili je već neko to isplanirao…, Rješenje zagonetke, Bespomoćne riječi i Kolažiranje), u crnogorskom časopisu za jezik i književnost- Script; zborniku Rukopisi 43, Doma omladine Pančevo. Njena poezija je uvrštena u antologiju konkursa „Vrijeme (bez) utopije“, a biće objavljena i u renomiranom austrijskom časopisu Lihtungen.
Dobitnica je treće nagrade na konkursu za neobjavljene rukopise mladih piscaca ispod 27 godina 50. Ratkovićevih večeri poezije, 2020. godine.
PISMO IZ DIJASPORE
pušiš sedmu cigaretu za malim polovnim stolom
pravili smo šnicle
njujork opet ne spava
mi se krijemo u stanu
dva sata kasnije
plačem u čašu vina
dok pričaš o kući svog dede na jugu
o novcu
o penziji
kao živećemo u srbiji a radićemo po svetu
svaki san ti je protkan
svilenom pupčanom vrpcom
a ja plačem
jer vidim da smo deca
lepo nam je
i zbog toga nas grize savest
***
PRAZNA PROSTRANSTVA
(po rumeni bužarovskoj)
nekada mi je reč
amerika
odzvanjala u ušima
kao kilometri slobode
u osnovnoj sam sanjala sekvoje i jelke
olga i ja smo pisale
referat iz geografije
o putu posutom narandžastim peskom
zamišljala sam
to je zemlja
gde uvek imaš prostora
da se vrtiš ispruženih ruku
pevajući
prošlo je skoro šest godina
još nisam videla sekvoje
mekani zalasci
naziru se između nebodera
stojim usred
tornada od koraka
ambulantnih kola i njihovih sirena
čekam da se raščisti
pa da vidim preriju
da sve konačno stane
da zapevam
***
MISIONAR
bio si levičar kad smo se upoznali
a možda sam to i izmislila
da bolje zvuči
jednog jutra
usmerio si moju prostirku za jogu
ravno prema meki
tri dana kasnije
rekao si da moramo da se venčamo
levičar iz bajke koji mi pravi čaj od hibiskusa
moje najkompleksnije autorsko delo
raspršio se u hiljade čestica
tad mi je prvi put neko
umro pred očima
Višnja Begović (1995, Beograd) odrasla je na Zvezdari. Diplomirala je pevanje na Berkliju (Boston). Trenutno završava master studije u Njujorku s temom menadžmenta u kulturi. Finalistkinja je konkursa “Timočka lira” i dobitnica druge nagrade na ovogodišnjim Ratkovićevim večerima poezije za neobjavljenu zbirku “Šta će biti s kućom”. Piše, peva i komponuje.
AKO TI SE NE SVIĐA MJENJAČ, OK JE PREĆI NA AUTOMATIK
od nje imam tremu dlanovi mi se znoje
kako se ono zovem kako se ono zovem
ona je bajkerka bez motora i kožne jakne
kad ona uđe u prostoriju
sve oči se zalijepe na nju kao muve na
extra strong traku za insekte.
mislim da se i mom momku sviđa.
ona je jedna od onih djevojaka koje su
nevinost gubile odozgo
zabijale golove dječacima kroz pišu
odjebale princa i smuvale aždaju
gacale preko blata do gležnjeva da dođu do duge
dok je mater za njima vikala
ne preko oranja sine isfleka novu haljinu.
nikad nije uzmicala ni pedlja kad baba zakolje
pijetla a on trči onako u krug par minuta bez glave
tako je i dobila ožiljak na koljenu u obliku rogova
ta đavo djevojka
čini da se svi osjećamo suvišno
njoj ne treba niko da joj promijeni
sijalicu osigurač ulje u autu
otvori teglu ajvara
s mjenjačem se snalazi bolje nego sa
pa neću sad da budem vulgarna.
ta kaktus djevojka
šta ona radi kad se umori od toga da bude sin?
da li se prospe po kuhinjskom podu
pa jeca slini da li kaže bože
hoće li iko zavoljeti kći u meni?
ne ona ona to ne radi
ona je snagator djevojka kristijan golubović djevojka
o njoj se pričaju razne priče
kako je jednog izbola nožem jer ju je
ufatio za dupe bez pitanja
drugog išamarala jer joj je podvalio
pepsi umjesto kole
ta seksi brat djevojka
mislim da se i moj momak zaljubio u nju.
kad bi samo htjela da ga udomi na jednu noć
pa da ima nešto lijepo i moje
da do zore u njoj ženu ljubi.
Vladana Perlić (1995, Banja Luka) diplomirana je profesorica francuskog jezika i književnosti. Dobitnica nagrade Ratkovićeve večeri poezije 2020. Za rukopis Kucanje na vrata kule, dobila je nagradu Novica Tadić za 2020. godinu, bila je finalistkinja konkursa Trećeg Trga 2020. i SKC-a iz Kragujevca 2020, dobila drugu nagradu na konkursu Slovo Gorčina u Stocu za 2018. i 2020. godinu, treću nagradu na Festivalu poezije mladih u Vrbasu 2020. i na konkursu Carpe Diem 2020. Trenutno je u finalu Međunarodnog festivala kratke književne forme Zaton. Poezija joj je prevođena na francuski, njemački, engleski, mađarski, poljski i hindi.
Prethodni tekstovi autora: Slovo gorčina 2020: Vladana Perlić, 2. nagrada Mak Dizdar
MITOVI I LEGENDE
Kad sam imala devet
Otac mi je rekao
Da je njegov otac
Da su još neki preci
Da je naše prezime
Iz Crne Gore
Crna gora crna gora
Ponavljala sam pitanje
A tajna zemlja je
Zorila u mojoj glavi
Napamet sam je zavoljela:
Lijepa siromašna sitna ponosna
I nikad mi neće pripadati – divno
Zatim je odnekud
Iskočilo čitavo pleme
Muško rodoslovlje
Stričevi đenerali
I tetke partizanke
Geleri u koljenima
Mrtvi djed s fotografije, pilot
Njegove četiri žene
I ona šukunbaba hajdučica
I jabuka puna dukata dokotrljala se
Pod moj krevet
Probudio me miris pečenog mesa
I kubura s nečijeg vjenčanja
I ja sam istrčala pred rijeku Zetu
I gurnula jezik među Goranove zube
Iako dijete, od njega starija
Po mom povratku kući, u Dalmaciju
Ostavlja me u dugom pismu
Na koje još ne znam odgovoriti,
Ali na more je došlo ljeto
I ja sam, premda izgrebena srca
Već imala druge razloge
S početkom rata slavni stričevi
I visoke tetke
Vratili su se u ladicu među ordenje
I epolete
I umrli od tuge, teško uzdišući
I ja sam zamalo umrla na suncu
Na drugom kraju svijeta, odjednom
Od moje Crne Gore mi je ostalo
Samo tvoje ime Gorane.
VIJEK
Kada je došlo do toga
Bila sam neočekivano mirna
Otresla sam pepeo s haljine i krenula
Toliko naglo i sigurno
Da sam se i sama zapitala
Kako možeš tako mirno i spokojno
Kako možeš tako brzo i bezbrižno
U daljini sam uočila
Medvjedicu koja razgrće gole šume
Koze kojima se pod nožicama
Krune brda
Vučice i lasice u guštiku
Gladne malo krvave oko usta
Iako su se skrivale
Poznala sam ih i mahnula im
Pa bile su to moja majka i moje babe
Na dugom putu kući preko groblja
One su pojele sav moj
(Da me ne bude)
Strah.
NE ČITAŠ ŽENE
Kažeš ne čitaš žene
Što bi ti one mogle reći
Naučile su te govoriti
Naučile su te hodati
Naučile su te jesti
Naučile su te pišati
Naučile su te voditi ljubav
Uistinu što bi one
Mogle reći o tebi
I tvome iskustvu
Sva ta stoljeća nisu iznjedrila
Jednu koja bi bila velika
Kao veliki pisac
Kojemu je prala čarape
Kažeš ne čitaš žene
Žene su te učile čitati
Učile pisati
Učile živjeti
Uistinu, dječače
Bio je to
U najboljem slučaju
Uzaludan posao
DJEČAK SPAVA
U sobi je jutros tiho padao snijeg
I svi su hodali bosi
A ja sam ga pokrila
Rukama, kosom i rubom košulje
Njegov san ziba zgradu
Donje etaže
Pekaru, frizerski salon i kladionicu
I rascvalo susjedstvo
S tamnim nebom poviše nas
Korijen prašnjavog uličnog bilja
Urasta u asfalt i traži vodu
Unutra klokoće duga blaga
Zima u radijatoru
Sve što prolazi zaustavlja se u trenu
Koji svijet pretvara u fotografiju
Bez jasne perspektive, ali stvarnu
I izgubljeni imperij je ispod plahte
Pamuk i vuna prvih košuljica
Mlakost pelene, vlaga suza
Lažne zvijezde i uvod u magiju igre
Naposljetku, evo i mene
Koja vodu pretvaram u mlijeko
I ne koristim trik
Ispod kaplje krvi s bradavice
Dijete traži masniji gutljaj
Iz dubine bliže srcu
Nježan i nervozan
Pun povjerenja
Dječak spava
Na dnu tog plitkog, nepomičnog sna
Ljubav je zlatna, teška i ozbiljna
Kao glava imperatora
Olja Savičević Ivančević spisateljica je i pjesnikinja, rođena 1974. u Splitu. Knjige su joj prevedene i objavljene u trinaest zemalja, a ulomci iz proze i pjesme prevedeni su na tridesetak jezika. Uvrštavana je u brojne domaće i strane izbore i antologije. Za rukopis “Nasmijati psa” nagrađena je Prozakom, dobitnica je prve nagrade Ranko Marinković Večernjeg lista za kratku priču i nagrade Kiklop za zbirku poezije “Kućna pravila”. Roman Adio kauboju nagrađen je nagradom T-portala za najbolji roman, kao i nagradom Slobodne Dalmacije za umjetnost Jure Kaštelan, a prema njemu je postavljen istoimeni kazališni komad. Roman „Pjevač u noći“ nagrađen je nagradama Libar za vajk Pulskog sajma knjiga i nagradom English PEN Award. Dobitnica je regionalne nagrade makedonskog festivala Druga prikazna. Regionalna pjesnička nagrada Risto Ratković dodijeljena joj je za zbirku poezije “Divlje i tvoje”. Prema nekoliko njezinih priča snimljeni su kratki igrani filmovi, nacrtan je strip, a prema nagrađivanim dramskim tekstovima postavljeno je nekoliko predstava za djecu. Živi i radi kao slobodna spisateljica na relaciji Zagreb – Dalmacija. Objavila je: zbirke pjesama Bit će strašno kada ja porastem (1988), Vječna djeca (1993), Žensko pismo (1999), Puzzlerojc (2005), Kućna pravila (2007), Mamasafari (i ostale stvari) (2012), Divlje i tvoje (2020); knjige priča Nasmijati psa (2006) i Nasmijati psa i sedam novih priča (2020); romane Adio kauboju (2010) i Pjevač u noći (2016); slikovnice Adriana se vratila nastalu u suradnji s Imeldom Ramović te Šporki Špiro i Neposlušna Tonka (2017) i Sami na cilome svitu (2020) nastale u suradnji sa Svjetlanom Junakovićem.
Fragment 