Zajedno smo zaplakali

Zajedno smo zaplakali
U tim sitnim satima noći
Dok napolju čuli su se zvuci
Ljudi koji izlaze sa stanice
Rektor strit metroa
I dok zora kucala je na vratima
Tvog stana u Menhetnu
U ulici koja je gledala
Na Bateri park
I njujoršku luku.
Zajedno smo zaplakali.
Prvo ja, a onda ti.

I ti su trenuci našeg
Zajedničkog plača
Koji je nastao
Iz sasvim različitih razloga
I kod tebe i kod mene
Trajali minutima,
A kao da potrajali su
Jednu novu vječnost,
O kojoj nismo znali ništa
Sem da smo u njoj,
I sem da mi više nismo bili mi,
Već neke druge dvije persone
Koje se tek upoznaju
U nekom tamo prostoru
između jave i sna,
I razgovaraju ili se možda
Gledaju i šute.

O toj vječnosti
Nismo znali ništa
Sem da u njoj očigledno stojimo
Nepomično i osluškujemo
Zvuke našeg zajedničkog plača
Koji činio se kao daleki odjek
Nečega što ne
Razumijemo
Ili možda razumijemo,
Ali se pretvaramo
Da o tome ne znamo ništa.

Možda smo mogli i znati
Da nešto nije u redu
Onog dana kad pošli smo
U Central park
Na vožnju čamcima
I kad nailazili smo na
Bezbroj mostića
Na našem putu po jezeru,
I kad napravila se
Nepromočiva tišina
Između tebe i mene,
I ja te pitala: „Da li je
Sve u redu?“, a ti mi rekao
Da jeste i pogled
Oborio u stranu.
Možda smo mogli i znati
Da nešto nije u redu
One noći kad ušli smo
U pokvareni voz sabveja
U Grand Centralu
I kad rekla sam ti na sav glas:
„Nije pokvaren samo voz,
Pokvareno nam je sve“,
A ti mi odgovorio:
„I meni se čini da si u pravu“.
……………………..
Iznenada muk između nas.
……………………..

Sve se zaustavilo
Čini mi se čak i to vrijeme.
Odjednom nije bilo ničeg,
Pa čak ni našeg plača,
Pa čak ni naših zajedničkih suza
Koje godinama unazad
Čuvali smo kako ti, tako i ja
Neraspakovane u prašnjavim kutijama
Života, ljubavi, čežnji, očaja.
Odjednom smo se iz plača
Vratili u šutnju
Istu onu nepromočivu koju
Danima prije osjetili smo na jezeru
U Central parku.

Ne želim sada da govorim.
Ne želim ni tvoje riječi da slušam.
Uzmi me za ruku i zagrli.
Povedi me u tvoj omiljeni
Gramersi teatar.
Sve će opet biti u redu.

Tanja Bakić je pjesnikinja, prevodilac, autorka muzičkih biografija. Živi u Podgorici. Objavila je četiri knjige poezije, koje su dobile visoke ocjene kritike, uvrštavane u razne međunarodne antologije, prevođene na više stranih jezika i predstavljane na internacionalnim festivalima i umjetničkim bijenalima. Na doktorskim je studijama iz oblasti engleske književnosti. Bila je govornica na skupu o Vilijamu Blejku u prestižnoj Tejt Britan galeriji u Londonu. Autorka je i poglavlja u monografiji William Blake in Europe (2019)izdavača Bloomsbury. Dobitnica je raznih književnih stipendija, poput Srednjoevropske inicijative za književnost, Internacionalne kuće autora u Gracu, Cankarjeve rezidencije za pisce u Ljubljani, Traduki stipendije u Novom mestu i Tirani, i ostalih.  Njena posljednja knjiga prevoda poezije je Landing Light (Lako prizemljenje) Dona Patersona, za koju je autor dobio prestižne britanske nagrade Eliot i Whitbread.

Priredila Rebeka Čilović