OPSADNO STANJE TELA

Ovo mesto straha zove se Kowloon
i njegova dobro organizovana ljubav
ne poznaje granice.
Tesno je i stišano:
šaputanja su ispresecana
dugim tamnim linijama
i strast se nikada ne vidi,
ali na prigušenim prozorima
uvek će se sušiti
stidljiva, intimna groznica.

Noći su posebno melodične:
glave se kotrljaju ispod kreveta, dečji glasovi grebuckaju
po kori zaleđenih jajnika, niz stepeništa teku psovke
– tresak, ispod već sedmi dan iseljavaju
desetočlanu porodicu iz cipelarnika,

u lobanjama gore hartije.

Bacio si opušak kroz prozor, a trebalo je sebe
i nikada nećeš zaspati:
ekseri su uvek pravilno raspoređeni u dušecima,
a ravnodušnost − nepodnošljiva i zaglušujuća.

Ali i ovde nešto raste:
oči po vratima cevastih hodnika,
rastu dečje strnjike na krovovima,
(predveče tihi čistači savesti
stružu sa dna zaigrale leševe).

Rastu tesnaci i bezizlazi ulica,
kratkovidost prozora.
Velike mašine unose trunje vazduha,
nema svetlosti nema smisla,
u lavirintu poštanskih sandučića
sahranjeni su milioni.

Iako su kapije uvek otvorene
odavde se ne izlazi:
pod nadzorom mlitavih dojki straha
zazidani smo u zamašćen vazduh.
Kopno je.
I nemoj da misliš
da je grad, Kowloon.
To je ponor nagona, opsadno stanje tela.
A negde se svet natapa kišom
i iz zemlje niču hlebovi.

ZIDOVI ZATALASANIH MREŽA

Melanholija se mrcvari po nebu,
i volela bih da smo narodno pozorište
a ne „6 i 400”, da su nam nagoni pitomi predeli Toskane,
a ne Kaluđerica.
Melanholija je, i nešto mnogo veće
zlokobno prilazi s leđa.
Možda je do praznih kašika, a možda se
nikada nije dogodilo. Svejedno,
gusto i neprohodno
nahvatalo se po prozorima
sve slobode sveta slile se
u jezero na grudima,
a oči porasle od gladi
i svuda je bila
vlaga,
ali ne i voda,
vlaga,
ali ne okean.
Sanjali smo reke nad gradovima,
a krv nam se pretvorila
u margarin.

ANABIOZA

Imam veliku i duboku senku
unutar prostranog i svetlog stana.
Kada se tu sklupčaš, možeš da osetiš
kroz davno betonirana čula
kako tiho gore orhideje,
pucketaju napeto
na mokrim jastucima.

Ponekad se protegne prostorom
miris okeana, češće
zagušljivost ljubavi.

Stan je u srcu lavirinta
i sunce ga nikada nije dohvatilo.
Vrata se otvaraju
na nož,
a svetlost koju si osetio
samo su ogromne oči ponora.

Juni srpskih pjesnikinja priredila Ana Marija Grbić.

Anja Marković rođena je 1988. u Beogradu. Diplomirala je na Katedri za srpsku književnost i jezik sa komparatistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Godine 2012. objavila zbirku pesama Napolju su ljudi (SKC Kragujevac, edicija „Prvenac”), za koju je dobila Brankovu nagradu, a potom i zbirku Kowloon (Kontrast, 2016). Pesme su joj prevedene na engleski i slovenački. Sa Udruženjem „Nebograd” sarađivala na projektu Novi kompozitori i nova lirika.