KLUPA

Klupa. U centru grada ili na periferiji. Na selu ili u gradu. Postavljena da neko sedi i čeka. Na bolničkom hodniku u urgentnom centru, u čekaonici sudnice, zubarskoj ambulanti. Klupa na kojoj sedi pacijent u bolničkom parku kada izađe za vreme posete. Klupa na železničkoj stanici, u školi. Kao postolje za gornji red dečaka kada se fotografiše razred.

Klupa nije ni stolica ni krevet. Klupa je opšti predmet na kom se sedi. Sednemo na klupu da se odmorimo. Klupa upija sve umore ovoga sveta.  Klupa može biti sa naslonom ili bez. Deca sednu na klupu pa igraju gluvih telefona. Penzioneri na klupi igraju šah. Deda i unuka na klupi. Momak i devojka u zagrljaju u prvim nevinim poljupcima kada još ne idu jedan kod drugog u stan (bilo nekad). Raskid kratke ljubavi na klupi. Klošar spava na klupi u parku. Beskućniku je klupa krevet. Klupa na bašti. Klupa na groblju („Najbolje mesto gde ga vuče želja, nije klupica na grobu roditelja“ – Bertold Breht). Narkomanski špric na klupi. Klupa ispred zgrade i okupljanje delikvenata. Buka u kasne noćne sate. Klupa tema kućnog saveta. Seoska klupa na sokaku.  Baba sedi na klupi pored kapije.

Klupa i golubovi na Trgu Slobode.  Klupa na keju. Klupe u Zmaj Jovinoj ulici u  centru Novog Sada. Klupa na kraju grada u esejima Boška Ivkova. Otoplilo je, sedi se na klupi. Klupu pod snegom jedva uočimo. Sveže ofarbana klupa i poučna slika o farbi iz bukvara. Klupa na svakoj autobuskoj stanici kada čekamo gradski autobus je zimi hladna, a leti vrela jer je od lima. 

Klupi polomili jednu letvu na naslonu, ali još može da se sedi na njoj. U parku ostao samo metalni okvir klupe. Polomljena klupa kao metafora propale države. Urezana imena u klupu u tekstu Siniše Glavaševića o razorenom Vukovaru, kojeg je čitao na radiju nekoliko dana pre njegove likvidacije na Ovčari. Klupa i smrt jednog grada.

Klupa je tekst. Klupa je diskurs. Klupa je sukob diskursa. Klupa to je oblik komunizma koji ni kapitalizmu ne smeta. Znak socijalnog života u novosagrađenom stambenom bloku kada komšije samoinicijativno postave klupu ispred zgrade. Politika klupa. Na nekim mestima lome klupe, na nekima ne. Igrač na rezervnoj klupi. Ušao sa klupe na teren. Dugo je sedenje na rezervnoj klupi!

Siniša Tucić, rođen 22. februara 1978. godine u Novom Sadu. Masterirao na odseku za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu na temu Slika sveta u delu Dositeja Obradovića. Objavio sledeće zbirke poezije: Betonska koma 1996,  Krvava sisa 2001, Nove domovine 2007, Metak 2012, Pobacani pasvordi – izbor iz poezije sa prevodom na engleski 2015.  Zastupljen je u više antologija i zbornika poezije. Urednik je edicije knjiga kratke proze Iza barkade u okviru asocijacije Kulturanova. Živi u Novom Sadu.