LUSMARIJA HIMENEZ FARO: ZIMZELENE A VAZDA MRTVE

Lusmarija Himenez Faro

Zimzelene a vazda mrtve

Niz sam senki u žalosti.
Senki zimzelenih. Listopadnih
i vazda mrtvih.
One su zimski leptiri
iglama probodenim.
Tužne ševe zauvek bezglasne.
Usta im zapečaćena krvavim laticama.
Svoj osmeh isklesaše na studenom mermeru.
Decu ostaviše samu u vazduhu,
oslepele im oči već se sunovraćaju ambisom.
To su žene bez imena, bez godišta,
što dižu svoj glas u odsustvu
dok iščekuju svetlost koja će da ih iskupi
od užasa, poniženja, nasilja.
Ne traže da budu mir, a ni reč:
žele samo da budu grb rane,
upornost pamćenja, bolni besmisao
najavljene smrti. Smrti, prekasno prijavljene.
One, vazda mrtve i, zauvek, zimzelene.

Madrid, 2005.





Beleška o pesnikinji: Lusmarija Himenes Faro (Luzmaría Jiménez Faro, Madrid 1937 – Madrid 2015) pisala je oglede o poeziji i sastavljala probrane pesničke antologije. Uživala je veliki ugled i kao pesnikinja, tako da su joj i španske pesničke gromade poput Glorije Fuertes i Karmen Konde poverile svoju književnu zaostavštinu. Tako je Lusmarija i osnovala Fondaciju „Glorija Fuertes“ – čiji je predsednik, nakon nje, postala njena predana kćerka Marta Porpeta – a 1982. godine Lusmarija je   pokrenula i izdavačku kuću Ediciones Torremozas, koja u više ili manje uspeloj saradnji sa jednim nezaustavljivim trgovinskim lancem u Španiji objavljuje i nagrađuje knjige žena koje prevashodno pišu poeziju, ali i prozu. Njen suprug Antonio Porpeta odavno je inače poznat pesničkim sladokuscima u Srbiji, čiji je on osvedočeni prijatelj. Pesma Lusmarije Himenes Faro odabrana za ovaj prilog napisana je povodom nasilja nad ženama, pošto ni u Španiji nije ženi lako da nadležnima dokaže da su joj modrice po licu i celom telu od bračnog ili vanbračnog muža, koji će njemu u vrh glave da zabrane prilaz prebijenoj („jer otkud mi znamo da se nisi okliznula u kupatilu“). Povodom nedavnog Svetskog dana protiv nasilja nad ženama, Lusmarijina kćerka Marta je 25. novembra 2019. ovu pesmu postavila na sajtu izdavačke kuće „Toremosas“,  nazvanoj po čarobnom mestašcetu nedaleko od Madrida gde je autorka ove beleške imala sreće da se napaja okolnim brdašcima visoravni, a i da čuje zvonce na najvišem spratu domaćina kad god nova pesma bude zgotovljena za lepotu i/ili istinu.

Autorka prevoda sa španskog i Beleške o pesnikinji: Silvija Monros Stojaković