1. Koja pjesma, knjiga, tekst je promijenila Vaš doživljaj književnosti?

Ne mogu da izdvojim jedno, važno, najvažnije, mogu da govorim o kontinuiranom iskustvu čitanja i upoznavanja sa književnošću od svoje četvrte godine, kada sam naučila da čitam i pišem, i počela intenzivno druženje sa knjigama. Bio je to usamljenički zagrljaj deteta i sveg čovečanstva kroz pisanu reč, što je možda i krivo za kosmopolitizam iz kojeg ne nameravam da izađem. Ali postoje pisci kojima bih mogla uvek da se vratim a da nijednom od nas ne bude dosadno niti naporno. Kažem “nijednom od nas”, ni piscu ni meni, jer verujem u stalnu razmenu i uvek novo čitanje bilo kog romanesknog dela, pesme, priče, eseja… Zato se stalno vraćam pojedinim delima, što bi sada moglo zvučati kao pogubna, dosadna čak i ponižavajuća forma – KRUG, ali u koju je čovek neminovno zatvoren jer ga privlači magnetnom silom prva stavljena tačka od koje sve polazi. Ja sam je vidljivo postavila u svojoj četvrtoj godini.

2. O kojem gradu biste mogli napisati knjigu?

O svim gradovima, čini mi se sa ove distance. Ali prethodno bih morala neko vreme da proboravim u gradu o kom bih pisala, da osetim puls njegovih damara, otkucaje srca, grubost ili nežnost kože, ali i toplinu daha mesta s pamćenjem, kakvo uglavnom čuvaju svi gradovi. Ipak, možda zbog odrastanja na Mediteranu, volela bih da to bude neki morski grad. Ostrvski, na primer.

3. Poezija ili proza? Zašto?

Živim s prozom, a zaljubljena sam u poeziju. Poezija je nedovrhnutost nemira, a u njima strpljivo čuči strast Umetnosti. Možda zbog obilja nemira, nikad se nisam osmelila niti usudila da pišem pesme, znajući koliko sam slaba i nemoćna pred stihovima. Na vaše pitanje sam odavno odgovorila i sebi ali i drugima, u nekoj od svojih knjiga: Pisac i Pesnik su Hroničar i Orfejeva Lira; prvi sa odrazom i odzivom vremena po čeonim borama, krvan i sržan, drugi s muzikom u srcima vremenâ, akordima poravnanja u harmoniji, bestelesan, beskompromisan nomad; i dok se prvome sudbina licemerno iskezi prolaznošću, desi se i zaboravom, drugome se otvaraju pristupna vrata peščane bezvremenosti.

4. Na koji način se savremena književnost odnosi prema potrebi da bude društveno angažovana? Može li se književnost odvojiti od politike?

Može, naravno, iako za pisca postoji izvestan rizik da zaobilaženjem politike i politikanstava raznih vrsta, a koji su neizbežan sastojak svih svakodnevica kroz istoriju civilizacija, izgubi od svoje autohtonosti, ali i aktuelnosti. Lično, rizikujem da ne budem aktuelna. Dakle, svesno i namerno se klonim politike, ali ostajem u domenu realne društvene angažovanosti, dakako, s principima Laze Kostića: lepo, dobro i korisno.

5. Postoji li savremena književnost bez interneta?

Može se izolovati, ali ne vidim razlog zbog čega. Od onih sam pisaca, ali i lično u životu, koja živi punim plućima svoje vreme: sad i ovde. Kuknjave i evociranja prošlosti, kao jedine merodavne, od male su koristi, osim za gubitnike koji ne umeju da proizvedu sadašnjost, a koja će sutra opet pripasti prošlosti. Internet svakodnevno koristim, i mislim da nas je kao pojedince zbližio, ma gde se na ovoj planeti nalazili. Kud ćete bolje i plemenitije od toga?

Laura Barna je pripovedač, prozni pisac, romansijer i esejista. Rođena je 6. februara 1964. godine u Jazovu (Banat). Školovala se u Herceg Novom, Splitu i Beogradu (Filozofski fakultet u Beogradu, odsek: istorija umetnosti). Od 1995. godine objavljuje priče, eseje, studije, likovne kritike i stručne radove iz istorije umetnosti u domaćoj i inostranoj književnoj periodici, a piše i recenzije i predgovore (preko 270 publikovanih radova). Priče, eseji, kao i likovne kritike zastupljeni su u domaćim i inostranim antologijama, zbornicima, almanasima i godišnjacima. Dobitnica je mnogih nacionalnih književnih nagrada od kojih izdvajamo: Šumadijske metafore, 2003; Nagrada časopisa Ulaznica, 2005; Nagrada Miroslav Dereta, 2007; Nagrada Milutin Uskoković, 2008; Nagrada Srpske akademija nauka i umetnosti „Branko Ćopić“, koja se dodeljuje za negovanje srpskog jezika, 2009; Nagrada Dimitrije Mitrinović, 2009. Priče i eseji prevođeni su na mađarski, slovački, poljski i engleski. Roman Crveni presek (2015) preveden je na mađarski jezik. Član je Udruženja književnika Srbije. Živi i radi u Beogradu kao slobodni umetnik i lektor za srpski jezik.